Thursday, November 8, 2012

Dimitrije Tucović


Dopisnici beogradskih listova iz Skoplja i novih krajeva uopšte, koji smatraju za nacionalnu dužnost prikrivanje zločina naših vlasti i vojske i obmanjivanje naroda u Srbiji, javili su već: da je jedno arnautsko selo u Ljumi uništeno, pošto su se Arnauti zatvorili u kuće i do poslednjega uporno branili.

Saopštena je namerno obmana javnosti. Kada su srpske trupe to selo uništile, u njemu ljudi nije bilo. Rezervni oficiri koji su dobili naređenje da selo zapale i sve što u njemu zateču stave pod nož, uzaman su se opirali, uzaman su ponavljali reči „zar sve?”, uzaman su po nekoliko puta izveštavali komandanta da u selu nema nikoga više osim žena i dece. „Sve!”, to je bio odgovor nekoga kapetana Jurišića, koji je radio u sporazumu sa potpukovnikom Milićevićem.

Za dva sata selo je bilo potamanjeno uz scene koje je teško reći. Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pokraj mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma: tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je na 500 duša.

Klanje je obustavljeno kada je jedan deo oficira uložio energičan protest, priznajući: da „divlji“ Arnauti naše zarobljene vojnike razoružaju pa puste, a naša „kulturna“ vojska XX veka ubija njihovu decu! Ali, dockan. Učinjeno je samo ono što se još moglo učiniti: Leševi su potrpani u kuće a kuće zapaljene – da bi se zločinu prikrio trag.

To je istina o ovom strahovitom divljaštvu, o kome sada imaju reč vlada i Narodna skupština.


Zahvaljujemo se Damjanu Pavlici.

Radničke novine, br. 223, 22.10.1913.

Wednesday, October 31, 2012






Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa.

Bezbrižno čelo
znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.

Kakvo je to vreme u koje je
Razgovor o drveću gotovo zločin
Zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima!
Zar onaj što tamo mirno prelazi ulicu
Zbilja nije kod kuće za svoje prijatelje
Koji su u nevolji?

Istina: još zarađujem za život.
Ali verujte mi: pukim slučajem.

Ništa
od svega što činim ne daje mi za pravo da se sit najedem.
Slučajno sam pošteđen. (ako me napusti sreća,
biću izgubljen.)

Kažu mi: Jedi i pij! Budi srećan što imaš šta!
Ali kako da jedem i pijem
Kad ono što pojedem otimam gladnome,
A čaša vode koju popijem nedostaje žednome?
A ipak jedem i pijem.

Voleo bih i da sam mudar.
U starostavnim knjigama piše šta je mudro:
Ne mešati se u spor u svetu i svoj kratki vek
Proživeti bez straha.
Održati se i bez nasilja,
Zlo uzvraćati dobrim,
Svoje želje ne ispunjavati, nego ih zaboravljati –
Smatra se mudrim.
Ja sve to ne mogu:
Zaista, živim u mračno vreme!

II
U gradove sam došao u vreme nereda
Kad je u njima vladala glad.
Među ljude sam došao u vreme buna
I zajedno sa njima sam se bunio.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Jeo sam između bitaka,
Legao sam na počinak među ubice.

Ljubav sam vodio nemarno,
A prirodu gledao bez strpljenja.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Putevi su u moje vreme vodili u močvare.
Govor me je odavao dželatu.
Malo šta sam mogao. Ali bi vlastodršci,
Nadam sam se, sedeli bezbednije da mene nije.
Tako mi je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Snage su bile slabe. Cilj je
Ležao veoma daleko.

Bio je jasno vidljiv, premda za mene
Gotovo nedostižan.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

III
Vi što ćete izroniti iz potopa
U kome smo mi potonuli,
Spomenite se,
Kad budete govorili o našim slabostima,
I mračnog ovog vremena
Kome ste umakli.

Jer mi smo išli, menjajući zemlje češće no cipele,
Kroz ratove klasa, očajni
Kad je samo nepravde, ali ne i bune bilo.

A znamo i sami:
Mržnja, čak i prema podlosti,
Unakažava crte lica.
Gnev, čak i onaj zbog nepravde,
Čini glas promuklim. Ah, mi
Što htedosmo da pripremimo tle za ljubaznost,
Sami nismo mogli biti ljubazni.

Ali vi, kad najzad dođe vreme
Da čovek čoveku bude drug,
Spomenite nas se
S trpeljivošću.

Bertold Breht

Saturday, April 14, 2012

Izbori


Sastavljene iz ljudi sa proširenim stomakom a ograničenim duhom, opijene i zanete ciničkim lažima, zabludama i taštinom, naše stranke nemaju nikakvog programa, nemaju nikakvih ni političkih ni socijalnih ni moralnih načela. To su gomile u koje u svako bogovetno doba može ući kogod hoće i u kojima svako može raditi šta hoće i kako hoće. Niko ni prema kome ne mora imati nikakvih obaveza.
Bez griže savesti i bez rumeni stida na svome obrazu mogu oni koji šamaraju seljake i koji za potomke tvoraca Srbije nemaju lepših reči no što su „geak“ i „sidžim“ organizovati ništa manje no pokret za podizanje blagostanja seljačkog elementa. Ljudi koji smatraju da je davno prošlo vreme zlatnih srpskih zanata i da zanatlije moraju propasti, sada ustaju i drsko govore u ime zanatlija i u korist zanata. Ljudi koji preziru trgovinu i više no što su je prezirali stari Rimljani pre dve hiljade godina i koji je žučnije napadaju no što je to radio i sam Prudon, sad trče na javne zborove i konferencije i kao besplatni advokati zastupaju upravo one protiv kojih su govorili najružnije reči – trgovce! Oni koji žive od radničkih groševa uoči izbora deklamuju o diktaturi proletarijata i o društvu u kojem neće biti ni eksploatatora ni eksploatisanih. Oficiri odjedared vode antimilitarističku politiku. Penzionisani kaznačeji uoči izbora propovedaju ukidanje visokih penzija, birokrate protestuju protivu deljenja klasa, masnih poslaničkih dnevnica i prekorednih avansmana. Konzervativci licitiraju u slobodoumlju. Tako se i đaci jednog Radivoja Milojkovića i jednog Nikole Hristića zaklinju – slobodnim izborima! Radikali kukaju za vremenom macki i cerića i traže da se malo pritegnu uzde razuzdanom narodu. Jučerašnji reakcionari koji su učestvovali u svim državnim udarima danas su vatreni apostoli ustavnosti i parlamentarnog režima. Jučerašnji neprijatelji kraljevskog apsolutnog veta – prevukli su preko cele svoje prošlosti jednu crtu i nad njome napisali sledeće reči: Udri Gospodaru posvetila Ti se! Jučerašnji obrenovićevci danas dobijaju orden Karađorđeve zvezde i postaju savetnici Kralja Petra i njegova sina. Oni koji su pre sviju pozdravili pronuncijament od 29. maja kao Revoluciju, a Kralja Petra prvi oslovila rečima: Caesare, morituri te salutant!, danas više no iko protestuju protivu majskih zločinaca i kraljeubica. Nacionalisti primaju u svoju stranku strance i vode svaku drugu politiku samo ne nacionalnu. Propagatori bratstva balkanskih naroda šalju u Makedoniju komitske bande i mučki premlaćuju Bugare na našoj teritoriji.
Sa svojim državnicima i vođama kao što su G.G. Nikola Pašić, Stojan Ribarac, Pavle Marinković, Ljuba Stojanović, naše stranke ne vide dalje od prve krize vlade ili prvih parlamentarnih izbora. Ako ikad i odu dalje, najviši cilj kojem teže jeste Kraljeva abdikacija ili saziv Velike Skupštine koja bi pod monarhovim pokroviteljstvom proglasila „narodnu vladavinu.“
Vaspitavane jedino za ličnu borbu, naše političke stranke se služe samo spletkama, klevetama i potajnim rovenjima i ogovaranjima u Dvoru.
Jednom rečju, naše stranke su obične beznačelne i nemoralne koterije i gomile, nesposobne za pozitivne radove.
Raspuštanje Skupštine i raspisivanje parlamentarnih izbora, dali su mogućnost našim političkim strankama da prenesu svoje sukobe i jalove diskusije iz Parlamenta na izbornu platformu. Partiski štabovi već su započeli svoj posao: sklapaju se sporazumi, pišu se proglasi, nastaje sezona konferencija i zborova, polemika kafanskih klupodera i popovskih molepstvija, obnavlja se kupovina i trampa mandata, šamaranje po kancelarijama, apšenje i gonjenje političkih protivnika. Kroz našu veselu Stradiju već putuju partiski demagozi i agitator sa medenim rečima na svojim usnama i sa torbama punim paklića i polića. U celoj zemlji, sa kraja na kraj, diže se huka i buka kake retko ima u normalnim ustavnim i parlamentarnim državama.
Mi se nalazimo pred jednom izbornom komedijom u kojoj će narod, naš naivni narod, opet igrati ulogu prevarenog glupaka.

„Republika“ br. 19, 13. april 1908.