Tuesday, October 14, 2008

...

Svake večeri tempiram krevet i budilnik
i opet nikako da izgorim,
jer i mine su postale starije i pametnije,
pa prvo dobro razmisle,
a onda - eksplodiraju.

M.Antić

Monday, October 6, 2008

...

A zimi imamo planinskog čaja


Bila je zima i veverica vrlo dugo nije videla nikoga. Sedela je kraj prozora i gledala sneg koji je padao kroz grane bukve. Nasula je sebi šolju čaja. Šolja je bila topla i iz nje se dizala para. Veverica pomisli: - čaj je zapravo tako drag. Počela je da razgovara sa čajem. Po mravu, mislila je, sa svima možeš da pričaš. Čak i sa vazduhom. E pa mogla bih, reče ona sebi, da pokušam. - Znam šta ću, pomisli, pokušaću. Nakašlja se i reče: - Zdravo, čaju. Za trenutak je vladala tišina, a onda se iz šolje začu blagi i srebrnkasti glasić: - Zdravo, veverice. Veverica je gotovo pala sa stolice ali je, ipak, uspela i dalje da sedi. - Zdravo, čaju - reče ponovo i poče da razgovara sa njim. - Razgovarali su o mirisima, o kolutićima pare i o zimi, čaj je o tome mnogo znao. Na kraju čaj upita da li bi veverica htela da ga popije. - Pre nego što se ohladim - dodao je. Veverica je malo oklevala pa reče: - Zbogom, čaju. I onda je popila čaj. Potom je zavladala tišina. - Ali, dodao je čaj, ako zatreba, ja ću se opet vratiti, veverice. Veverica je spustila praznu šolju čaja i uzdahnula. Gledala je sneg na granama drveća i tamne oblake koji su plovili nebom. I s njima bih jednom želela da razgovaram, mislila je, sa oblacima! Kako bih želela da razgovaram sa oblacima. Ali ne sad. Sad idem da spavam. Otišla je u krevet i zaspala. Ton Telehen

Insomnični septembar

Iztrčavam iz stana, u ruci mućkam hladan nes, nema se vremena ni za kafu, ma imao bi ja da se umem upristoiti ali eto ne umem. Na pola puta shvatam da sam zaboravio nešto, okrećem se, trčim u stan. Lepim riđu bradu i brkove, proveravam šporet, ponovo je ostao uključen, voda kaplje iz bojlera. Gledam se u ogledalu. Ko si ti, pitam tu pojavu smešne riđe brade i sitnih očiju. Ja sam, kaže mi, ponajmanje ono što ti misliš da jesam. Nikada i nemaš vremena da me osmotriš, nikada nemaš vremena, a ništa i ne radiš... ogledalo puca raspada se. Izlećem iz stana, žurim, odavno sam zaboravio gde, ne znam više stižem li na vreme ili sam zakasnio, iza drveta me vreba Lav Nikolajevič, pravim se da ga ne vidim. Već odavno ga ignorišem. Jedne noći sam hteo da mu se prišunjam s leđa, već sam uzeo komad cigle i krenuo prema njemu. Slika razlupane lobanje, bol u stomaku. Nažalost, drugovi ja to ne umem, nisam sposoban. Ne želim, neću i ne znam. Ostavio sam dragog kneza da tumara ulicama ovog, skoro pa mog grada. Ja mu ne mogu pomoči, nikada nisam ni mogao...
I prodje taj insomnični septembar... nisam spavao, ponekad bih od umora, pao u nesvest... i sve je bilo tako zabavno i tako smisleno. I ta lepršava energija, i taj suptilni ritam koji sam počeo da osluškujem u sebi, i to sunce i ptice. I zemlja i trava, nebo i drveće, i vazduh i voda, jednim glasom su pevali i vodili mi veselo ka kraju ili novom početku. Uživao sam ne želeći bilo šta, opušten u beskraju. Onda su magličasti obrisi lagano počeli da dobijaju obrise zida, pertle se su se spetljale, svezale, uvezale, počele da igraju svoju igru. Zmija je samo poprimila drugi oblik trčkaranje se pretvorilo u trčanje, trčanje u bežanje i onda bol, ponovo glava udara u zid, i noć je, ruka traži po krevetu utehu, podršku, napipava samo prazninu. Nedostajanje izbacuje vazduh, dijafragma se steže, u glavi pišti i pišti i pišti. Bežao sam u krug, trčao bes cilja oko sebe. Pružam neodređeno ruke pokušavajući da te nađem, da te opipam, zagrlim. Posle sunca, neizbežno naiđe kiša, znao sam je i čekao sam je. Nije tu više bitno ni to koliko sam spreman, koliko se brzo ili sporo krećem. Gde idem, osećam da idem gde god i kako god... vajda je to dovoljno, Valjda je svako delovanje bolje od ne delovanja. Analize, introspekcije i stvarno nisam kriv... i nije mi teško, hej čuje li me iko? nije mi teško, ne patim... posle sunca mora da naiđe malo kiše, posle trčanja, mora da naiđe pauza. Stoim, ponavljam, stoim iza svega što sam rekao! Verujem u taj koncept. I u dobru i u zlu, pa makar se spržio!
Ciklično se ponavljaju događaji, slične fraze suptilniji efekti... ako treba neka, jer nemam zbog čega da se žalim, to je i onako između mene i mene. Nisam uspeo pa šta... i ovako se ovaj dan nikada više neće ponoviti. O prošlosti i budućnosti ponekad stvarno nema smisla govoriti, kad se život ozbiljno i jedino odigrava sada i ovde. I svaka izbačena reč, rečenica je fraza, anegdota, prilog više za biografiju.
Slike, simboli, metafore, oblici, zvuci...ja ne bežim, tu sam i ostaću tu, sačekaću redom da se izdešavaju stvari onako kako valjda treba da se dese. Boriću se ako treba večno, ne priznajući poraz ako se to od mene traži, prvi jurišati s pešadiom s pesmom na usnama!
Koliko mislijo ponekad da sam blizu, znam već odavno da sam daleko, a pitanje je jasno, valja li se cimati... e pa meni je čast i zadovoljstvo! Cimam se i cimaću se, ponekad sve klebereći se, a ponekad spuštenog nosa... ali od cimanja neću odustati!
Uhvatiti ritam, pružiti ruke, smejati se... čemu žal, zar ga ima? Zar se oseti, ili je sve to samo još jedno ogledalo?

Шести октобар

...дан који се никада није догодио...