Monday, July 28, 2008

Malo o pisanju, blogu ili zar ja kuče

He he he... nisam dobro podesio ploču u kićištu i napravih zbrku i sebi i saradnicima i njihovim saradnicima i tako u krug... eto priznajem ja prvi, mada nešto mislim eksplodiraće ta vest već po ovome netu, ali što da ne, bitna je to vest, posle toliko godina iskustva, ali kao što reče danas jedan kolega, dešava se, pa naravno da se dešava, pa može i meni...

Predhodni post govori samo o meni i nikome više, te bih vole da se tako i čita, bez nekih afirmacija, teorija i mišljenja. Morao sam da napomenem, eto tako, već kad sam ovde.
Danas sam saznao da se ja nešto baš i ne cimam, ne trudim i da ostavljam utisak nekog polupanog kučeta, može biti, nisam se tako doživljavao, ali već sam rekao negde da nemam pojma kako rezonujem. Bez uvrede molim... ne započinjem debatu naravno!

Ajde ovako, uzmimo da se ovaj život dešava svima nama u glavama i da mi emitujemo neke frekfencije koje naravno po prirodi stvari rezonuju i upijamo spoljne rezonante te ih uplićemo u ono što se već dešava u nama samima i teško a da se može reći da se on, život, odvija i spolja. Mada, može se uzeti i to u obzir, pa se može reći da se dešava i u nama i van nas i da se utisci i doživljaji mešaju prepliću, svesno, nesvesno, namerno, ne namerno i tako nekako... pokušavam da se distanciram od neke filosofske misli ili teorije... i tako ponekad i nemamo pojma kako rezonujemo, ponekad naučimo da to kontrolišemo, ponekad nam je stalo, ponekad nije... Vreme prolazi u ovom našem kordinantnom sistemu i svaki dogadjaj možemo da postavimo u neku tačku i tako shvatamo da na neke stvari jednostavno nemamo uticaja. Možemo se mi truditi, trošiti svu energiju, prirodne talente i inteligenciju bezuspešno je, neko bi rekao viša sila, pa kad je tako hajde onda da ih prihvatamo kao stanje stvari, bez odbacivanja, negiranja, poricanja, skrivanja, bez nesporazuma.

Ako i stvarno u nekim momentima rezonujem kao kuče ne znači da se tako osećam, možda jednostavno u tom trenutku ne želim da trošim resurse da svesno utičem na doživljaj koji otavljam i možda ta rezonanta budi neke uspomene i emocije i pravi nekome sliku mene kao kučeta ( kuče je uzeto kao primer)... svastan toga ostavljam i drugima za pravo da rezonuju onako kao žele a na meni je da upijam onako kako umem i naravno da imam neki stav, koji je hvala Bogu uvek podložan revizijama. Neko ume da priča, neko želi da priča, neko je siguran kada ćuti, neko je nesiguran kad ćuti, neko je nesiguran u oba slučaja, neko priča kad ima šta da kaže, neko je ponekad umoran a neko bezrazložno prepun energije ali dok to ne verbalizujemo onom drugom ostavljamo samo rezonantu frekfencija koje bez nekog uticaja svesti emitujemo, koje nas u suštini okružuju... da li se tako prave nesporazumi? Ponekad sigurno da, ponekad sve prodje glatko... da li ćemo u sebi nositi te utiske i koliko dugo? Svi se mi cimamo sa sobom i jurimo balanse, onako kako umemo, razvijamo se i učimo a izazovi su uvek na nivou naših mogućnosti ili da tačnije kažem tik iznad njih, čisto da bi se morali istegnuti malo čitavim telom, ponekad stati na prste ili skočiti...
Svako jutro bi bilo super kada bi pojeli neku čokoladu ili neke integralne žitarice da pomognemo sebi pre nego što priznamo da smo umorni, a imamo naravno pravo i na to. Možemo se cimati zbog drugih ali to nema smisla ako se u isto vreme ne cimamo i zbog sebe, pa ponovo dolazimo do priče o balansu... Ovde najčešće pišem da bih sam sa sobom rasčistio stvari koje mi ponekad prave opterećenje u glavi i iskreno u poslednje vreme pišem isključivo o sebi zbog sebe a ponekad i samome sebi i nemam problema što sve ovo stoji javno razapeto i što ima posećenost kakvu ima... he he he... eto ljudi me znaju kao brbljivog a ja ponekad to i nisam... Ne želim da mi se život desi, ili nešto slično, ja se trudim da živim onako kako to u određenim periodima umem, mislim da ni jednom nisam pomislio da zbog toga neko treba da me poštuje više ili manje pa svi dajemo maksimume da bi se realizovali i svi pravimo pauze kada udarimo glavom u zid... i nekome vreme teče brzo, nekome sporo, a čuo sam da ima i onih kojima je potaman.
Nikada sebe nisam smatrao posebnim zato što sam muškog pola, niti sam nešto dublje pravio razliku među ljudima uzimajući u obzir prirodu njihovih tela. Kada nešto procenjujem i vagam, kada se za nešto vežem ili od nečega bežim uvek je to pre svega vibracija koju osećam, emocija koju osećam, reči, misli i delovanja koja čujem ili vidim... koje su opet neka frekfenicja ( sad bih ovde moga da pišem o svetlu, i zvuku, njihovim talasnim dužinama, impulsima, elektricitetu i ko zna o čemu još pa da na kraju završim s time da u suštini se sve ponovo svodi na obradu elekto-impulsa u mozgu koje resorbujemo na ovaj ili onaj način, pa bih mogao to sve da povežem dublje, pa da neđem jasne relacije između mikro i makro svemira i tako raspilavljen da blebetam sve kačeći linkove do nekih tekstova, youtube video sadržaja i naravno da bih naposletku završio postavljajući neke teološke i duhovne principe u koje ja čvrsto verujem)... i ja nisam baš nešto sklon da donosim neke velike odluke, jer duboko verujem da je svaki stav podložan promenama i da bih bio budala kada bih se čitavog života držao istih (želim da napomenem da ja pravim jasnu razliku između verovanja i stavova). Eto to je na primer ključ po kome ja nekoga i nazivam budalom. Iskreno često sam i sebe nazivao tim imenom, da ne bude zabune.
Veliko pitanje je da li je meni stalo kako se drugi osećaju, i šta se dešava ljudima koji me okružuju? Odgovor je jasan, bar meni, ali ponekad mi se čini da ga dovoljno često i jasno ne izgovaram drugima. DA! STALO mi je jako mi je stalo, stalo mi je do svake osobe kojoj sam bar i jednom pokazao naklonost, a ja problema s time stvarno nemam iako sam duboko u sebi stidljiv. DA, ponelad sam baš ekspresivan u pokazivanju naklonosti, ali to sam JA i ja tako nekako delujem. Poduža je lista ljudi do kojih mi je stalo, i da, ja brinem, razmišljam često... ponekad jednostavno ne postavljam direktna pitanja jer iskreno bez obzira na bliskost to smatram pomalo nepristojnim, ali da sam spreman da čujem, to uvek... Da i svestan sam da je to jedna od mojih mnogobrojnoh loših osobina i trudim se i nije mi žao da tu trošim eregiju da se cimam da bih bar malo ispravio taj svoj blagi konceptualni poremećaj u doživljau onoga šta jete i koliko i šta nije pristojno. Tradicionalista sam, pomalo konzervativan, čak sam jednom bio i etiketiran kao klerofašista, mada sam isto tako bio etiketiran i kao levičar i nemam toliko problema s etiketama koliko sa mišlju da ljudi do kojih mi je stalo i za koje znam da im je stalo do mene, nose ili gaje takve neke impresije i tada bih progovorio ne želeći da se pravdam, koliko želeći da se približim... da li sam i koliko bio uspešan teško da iz ove moje perspektive mogu reći!
Eto napisah sada naduži i najegocentričniji post odkada nadjoh i iskopah ovu rupu...

Jednom, nadam se, ću naučiti da ne jurim vreme, pa ću sesti i polagano se ispričati sa svim svojim prijateljima, jer ponekad iskren zagrljaj ili neki komentar na nekom od mnogobrojnih komuna portala nije dovoljan i nadam se da neću osetiti potrebu da im se za bilo šta izvinjavam.


Saturday, July 26, 2008

Pepeo i pijavice

Čitavu noć skoro do jutra mi se po glavi vrte dve reči i relacije medju njima: pepeo i pijavice.
Prvo sam se postideo, kada sam osetio u sebi da buka u glavi dobija oblik, formu rečenice koja vrišti prigušeno, koja pokušava da se otrgne iz mojih okova svesti, iz mojih previše masnom bojom podvučenih nećeš, a ne, nikada više, nemaš pravo i to nije pristojno. I naravno da je sve ostalo zarobljeno negde izmedju mozga i govornog aparata i naravno da se napravila petlja i naravno da je ostalo negde zatrpano da ozvanja i da pati što nije postalo artikulisano, što nije izgovoreno, što nije materijalizovano, što nije postalo izgovorena činjenica. Skoro pa da sam i uspeo ponovo sve da sabijem u mračne dubine podsvesti, da mi telo onako nesvesno i nepolušno ponovo nije odreagovalo, valjda želeći da mi ponovo poruši kredibilitet i da me javno iskopromituje. Nije to bio neki skup, neka velika javnost, čak šta više, bila je to situacija u kojoj ja najbolje funkcionišem i u kojoj se ja najbolje osećam, pa je valjda zbog toga čitavo moje telo i čitava ta konfederacija koja sačinjava to JA s kojim se poistovećujem odreagovalo tako kako jeste. Ostao sam prozvan od samog sebe i tako prozvan sam krenuo kući a u glavi mi je ozvanjalo: "Treba će ti mnogo pepela, jer ja sam kao pijavica i ne mogu da se odvojim!"
Da li stvarno ne mogu ili neću? Kakve sile me drže tu i zašto, gde je tu molja volja, gde to vodi i da li ja stvarno treba i da razmišljam o svemu tome.
Smešno, moji koncepti su tako jasni i čvrsti i ja sam iz dana u dan sve manje nezadovoljan okolnostima i dogadjaima jer mi je jasno da to tako treba i da se snalazim i da je sve u najboljem redu... Očigledno je da neću emigrirati i neću pobeći u manastir jer se te stvari ne rade iz želje za begom, a i moja potreba za begom je nekako popustila sad više osećam neku potrebu da se sažimam delujem i povezujem.
Ponovo izgubih nit pisanja, biće da je istina ono što sam pomislio jedan dan o sebi. Zaboravio sam da pričam a samim tim i da pišem, treba ponovo da čitam, treba mnogo više da čitam. Ja volim da čitam, volim više da čitam nego da gledam filmove i to je istina, volim više da čitam knjige nego internet sadržaje... treba samo da radim ono što volim jer mi se čini da mi se može. Iskustvo je to pokazalo i priroda nebrojano puno puta podržala.
I tako ostaje mi da delujem onako kako mislim da treba, da se prepuštam i da plovim da uživam i da volim, a kiše i sunca će uvek biti, ponekad se promene dešavaju u jednom satu, treba samo pogledati kroz prozor i opustiti se.
"Pijavice i pepeo" - ozvanjale po glavi pa završile ovde, dobro je i to bar sam ponovo uspeo da ih izbacim iz glave i da im dam oblik... Istina, to je jedina istina izgleda.

Tuesday, July 22, 2008



Mojoj sestri!

Desilo se, nadam se da je jedan razlog manje za nervozu, jedan razlog više za sreću. Iskreno najviše mi je drago zbog tebe.


Eto... pa kreni, uhvati ovaj novi vetar, neka ti puše u leđa i zaplovi! Uživaj Vanila u putovanju bez VIZA!!!

Monday, July 21, 2008

Rekonstrukcija

Puklo je staklo tamnih naočara. Raspala se jedna od mnogobrojnih maski iza kojih sam se skrivao pokušavajući da ostanem netaknut u mnoštvu. Pukla su još mnoga stakla ovih dana, meseci, pucaće sigurno još. Ovo je jedna od onih godina kada se lome ogledala, kada pucaju prozori, ruše se zidovi kada vetrovi donose nove zvuke i nove mirise, neke nove nerazmljive glasove koje vallja tumačiti, pretvoriti ih u neke smilsene simbole, u reči koje treba naučiti glasno govoriti.
I taj zvuk stakla, koji me je tako noćima prepadao u snu, me eto ovaj put nije uplašio, nisam se probudio znojav i uznemiren, prestravljen kršom i promajom, ništa, ništa od svega toga. Naočare sam i onako polomio budan u prodavnici pokušavajući da probam jednu košolju... mada ih nisam baš ni ja polomio, polomiše se same, nemam pojma kako, samo sam čuo zvuk stakla i rekao sebi Ok to je to, gotovo je sa Klabingom... i ko zna šta se sve završilo s time...

Ja sam danima vitlao bušilicu za beton i osećao živost u svome telu... kao da sam se probudio posle kome ili nekog hipnotičkog sna. Mislim da ću pre nove memorije kupiti jednu kao na slicu u prilogu..

Odoh da osluškujem vetrove i njuškam nove mirise, možda prepoznam neki!

PS

Nikako da dovršim ovaj post, jer izgleda da su još negde popucala stakla, malo veća i tvrđa... i sprema se neki malo jači vetar. Sve u svemu odoh ja da njuškam...

Friday, July 11, 2008

...

The Sun (Latin: Sol)

May I be protected by the solar universe,
Which blesses people with the secret knowledge,
Of the soul and the concept of Dharma,
And which is the cause of destruction of all sins.

izbegavanje hoću-neću

ko sam ja da nešto želim ili ne želim?

Pravac

Treba da krenem... i krenuću i možda se više neću okrenuti, a možda i hoću.

Skinula si mi paučinu s očiju... a ja nezahvalan...

Bogorodice Djevo, radujsja, blagodatnaja Marije, Gospod s Toboju!
Blagoslovena ti v ženah, i blagosloven plod čreva tvojego. jako Spasa rodila jesi duš naših.

Bogorodice Djevo, raduj se, blagodatna Marijo, Gospod je s tobom;
blagoslovena si ti među ženama, i blagosloven je plod utrobe tvoje, jer si rodila Spasitelja duša naših

od dobra pobjesnio


Izgleda da je to... a šta drugo može biti.

Jutro sam ponovo dočekao sa agentima DB-a. Ovaj put su ćutali, kao da više nemaju šta da kažu...

Zahvalan sam iskreno na svemu što mi se dešava, znam da nisam podvižnik i da je to vreme davno prošlo, ali nekako duboku u sebi ja i dalje pokušavam da se borim sa svojim strastima i što više pokušavam više sam isfrustriran. Trebalo bih samo da se smejem istrčim napolje i uživam... znam. Razum mi funkcioniše još uvek ali moja potreba da kontrolišem sebe je sve veća.

Izgubljen pravac kretanja, blato i gresi... Istina je da ne mogu da se iskupim, ja ne vidim način. a nisam hteo stvarno nisam. Očigledno je da nemam snage da napustim ovaj svet i da odem u neku pećinu, ne mogu da opravdam ni jedno svoje ne. Ne smem da se radujem jer pomislim da će se raspasti ponovo sve. A sigurno grešim ponovo intuitivno osećam, treba mi samo malo vremena.

Kada bih samo malo mogao da isključim svoju senzibilnost sigurno bih profunkcionisao. Na horizontu se naziru lepe stvari a ja ne smam da se radujem i ne smem da potričim jer znam da ću da se zalepim o neki proziran zid i da će se sve ponovo raspasti... zar ne, možda i neće... Mislim previše sam bio ohol i ponosan i sad dobijam platu...

Danima sam pokušavao da se sročim i krenulo je jedan dan se samo otvorilo, i uzviknuh Aleluja i isti taj dan tako padoh u blato da su mi usta još uvek puna istog, i dok sam pokušavao sebi na bilo koji način da dam bilo kakvo opravdanja nanizaše se dobre vesti i poradovah se iskreno a u istom momentu se i prekorih... jer kako je krenulo polupaće se sve ponovo...

Nepotrebno ispucah svoju paranoju ovde, ali moja rupa može mi se... I verujem da će se pokrenuti, jednom će se sve pokrenuti... kao što je pre samo nekoliko dana sve bilo u redu, tako je možda i sad. Ja samo ne mogu da sklonim fokus misli sa jedne stvari koja me razdire iznutra i možda sam budala što to tako proživljavam ali kad ne mogu drugačije. Strast, strast moja strast... ne mogu je kontrolisati! Možda i nemam pravo ali eto... ja pokušavam i ne uspevam... i tu je crv.

Danas ponovo napravih glupost, neopisivu i neobjašnjivu... a zašto?
Pa strah me je. Pomislim da ću ponovo sve izgubiti ako se poradujem, da svaki moj osmeh pravi jednu prepreku više... ne želim da se to tako dešava, stvarno ne želim!

Postije oni momenti kada znam da mogu da zasijam i da delujem ali se često pitam imam li ja prava? Stojim iza svega što sam rekao, i mislim da ću ponovo početi da ponavljam i ponavljam i ponavljam!

Ljubav... sve je ljubav!

Našao se prosto van sveta kažu
Pošao je da nađe suncokret
U kome se stiču putevi
Svakog srca i svake zvezde

Vasko Popa

Thursday, July 10, 2008

bez uspeha...
pokushvam...
ali kao da sam proklet...
jesam li?

Saturday, July 5, 2008

Draft….




Vrtim se, dolazim pa odlazim, pakujem misli u draft, nepovezane crtice. Teze o crtanju, rečima, naivnosti, verovanju, stavovima, rečima, delovanju, panici, kretanju, stajanju, probijanje prozirnih zidova glavom, telom, lupanje rukama, krici bez zvuka, pruženje ruke, paučina na očima... sve draftovano, traži usaglašavanje, stanja se menjaju svakoga momenta rezoniram iznutra, spolja nekontrolisano emitujem, više i nemam pojma šta... draft! Ponavljanje, neprestalno ponavljanje, sabijanje, odpuštanje, prekori, opraštanje... stojim iza svega što sam rekao... draft!
Probudio sam se i shvatio da sam okružen krhotinama razbijenih ogledala, nije bilo obaveza tog dana. Pokušavao sam da spojim sliku, staklo mi je seklo ruke. Sve se raspalo, sve se izgleda raspalo odavno, svu prazninu, nastalu preteranom kompresijom, su počele tako naglo da ispunjavaju emocija da sam se tresao. Muzika je svirala a ja sam pokušavao da ostanem svestan, vrtoglavica i suze koje se nekontročisano slivaju, pokrio sam se ćebetom preko glave, ipak nije pristojno plakati zar ne. Negde sam trebao da krenem ali nisam imao snage. Mentalnost nula bodova, više nije bilo ni analiza ni prekora, ni straha ni gorčine ni stida ili je bilo svega pa se u toj čorbi ništa nije prepoznavalo. Dobro, rekao sam sebi to sad izgleda tako i trajaće jako jako dugo, znači moraš da se navikneš. Pomračenja uma, potpuno gubljenje konrole. Slike su se raspadale jedna za drugom gledao sam taj kaleidoskop pokušavajući da proniknem smisao. Hteo sam da govorim ali više nisam znao šta, previše sam radio na suzbijanju svoje verbalne expresivnosti, očigledno pogrešno i nepotrebno. Trebalo je pokupiti sve konce, pobrojati koze, smanjiti buku u glavi i napokon otkriti gde se ja to krećem ako se uopšte krećem i hoću li napokon početi da živim.
Razapet izmedju potpuno oprečnih stavova ponovo na klackalici, priznati sebi da sam nomad, bez korena ili je i to samo jedan od mnogobrojnih načina za mazanje očiju ili ići putem kojim me vodi instikt... hmm... A razum u svemu tome. Očigledno je da previše komplikujem ne postoji način da suzbijem emocije koje osaćam, ne postoji način da suzbijem svoju hipersenzibilnost, ne mogu da se manem muzike i nisam ja KRIV!... Na svako moje neću dobijam tave šamare prirode da mi nije dobro po nekoliko dana... pa onda ako je sve to tako kako jese čemu svo ovo lupetanje? Može mi se, moja lična rupa u koju mogu da se istresam.
A u glavi buka... Propadam kroz mrak, samo to toliko dugo traje da sam izgubio orjentaciju, možda se i penjem ili penjem i padam istovremeno ili i to ne mogu da shvatim... a da možda prestanem da shvaćam i da počnem da osećam? Da se svemu prepustim raširenih ruku, da se navatam sunčevih zraka, da uzmem neku udaraljku i da počnem da pevam? Morao bih to raditi među ova četri zida jer ja i pevanje pred ljudima, crvenilo, gore uši... He hehe, sad sam počeo sebe da zasmejavam to je dobro!
Uspevam da pretočim misli u zvuke, napokon, aleluja! Teče sasvim lepo, posle skoro desetak meseci teče. Tada mi je trebalo tridesetak dana panike i patnje da se sročim i da sviram, sada više od pola godine, hmmm čudna neka godina. Mislim da je krajnje vreme da prestanem da se stidim svojih emocija!
Volim svoj ukus! Jako ga volim i srećan sam zbog toga... i ponovo na početku mogu da zaključim da ne znam još uvek šta hoću ali znam šta volim i dobro mi je bar zbog toga!