Tuesday, May 27, 2008


Идеални сужанј слободног затвора
Онај је који чами, а не мора.

На рукама је раздрешио узле,
Али их држи у крилу, ко смрзле.

Носи кравату и каиш и пертле.
А решетке му на очима светле.

То нису очи него два отвора
Кроз које кадкад гвирне из затвора.

Слобода га споља мамила и звала,
Али јој је увек рекао: не, хвала!

Чудио се стражи на свакоме ћошку,
Јер је робијао сам о своме трошку.

И није знао за увреду гору
Од сумњи у слепу оданост затвору.

Матија Бећковић

Tuesday, May 6, 2008

Analize II


Nisam depresivan, nisam ni pesimističan, da jesam najverovatnije bih sebi odavno prosvirao glavu ili bih se samo proterao u neku pećinu. Ne... ja samo pokušavam da se saberem, a da budem iskren sebe sam doveo do ovog stanja prekompresovanih emocija koje prave iluziju praznine. Strašno mi je kad me neko pita šta mi je, jer nije mi ništa... To što vidiš sam ja, bar onaj ja koji može da postoji sad i ovde, i da, i meni je drugačiji od onog ja kojeg sam poznavao ili kojeg se sećam ali ja tu ništa ne mogu. Sad više ne. To je jedno stanje stvari i šta sad. Sve prolazi, sve se menja, sve je konstantna promena...

Ja samo pokušavam da se oslobodim želja, da se oslobodim planiranja i teško je ali ide nekako! Preterao sam pokušavajući da obuzdavam svoje emocije, preterao sam analizirajući ih, preterao sam u samo optuživanju i to je to. Ovo sve je posledica toga. Treba još samo da se oslobodim potrebe koja me proganja danima, potrebe da se svima izvinim za sve što ja jesam... za sve prenaglašenosti, smušenosti izgubljenosti!

Trenutno stanje stvari je da sebi ne verujem ništa, da se pomalo plašim toga što jesam ili što mislim da jesam. Pretvaram se u pasioniranog kolekcionara svojih neuspeha i u isto vreme pokušavam da se rešim svega... I danas ne znam šta će biti sutra i danas je ovo stanje stvari što ne znači da će biti i sutra!

Treba samo da se dovoljno često smejem samom sebi!

Ništa pametno

Spremam se eto, čitav današnji dan da napišem pismo prijatelju. Daleko je on i odavno se nismo videli, a ima i više od godinu dana da se nismo ni čuli. Ne sećam se dal’ sam mu i odgovorio na poslednji mail. Sve je nekako maglovito, kao neko sećanje iz nekog prošlog života. Jesam li se ja to stvarno toliko promenio, ili prolazim kroz nešto što ne umem da objasnim. Retko mi se desi da se nečega ne mogu setiti, ali eto neke stvari nažalost zaboravljam... Dobro, znam da postoje dobri razlozi zašto mu se nisam javljao, odnosno odgovarao na mailove ako sam ih i dobio pre nekih godinu dana! Ej...

Sedim tako i razmišljam o čemu da mu pišem, o sebi? O sebi malo šta mogu reći. Možda da mu pišem kako proganjam aždaje po svojoj glavi, kako sam potpisao kapitulaciju. Kako se suočavam svakodnevno s nečim što do kraja ne mogu da objasnim. Da mu pišem kako ja nisam ja, bar onaj ja koga se on seća, a nisam više ni ja koga se ja sećam i poznajem i kako sam ja tamo neki ja koji o sebi može malo šta pametno reći a i ono što kaže teško može biti istina. Težak zadatak. Šta pisati nekome ko živi na drugom kraju sveta. Sećam se da mi je bio drag i veoma blizak, blizak onoliko koliko je onaj ja, koga se oba valjda sećamo, dozvoljavao da mu se neko približi.

Saznao sam eto da je on, taj moj bliski prijatelj s drugog kraja sveta, napokon posle napornog školovanja i još napornijeg perioda profesionalnog dokazivanja uspeo da nadje i vremena za sebe i svoje strati i ljubavi, koje smo nekada valjda delili. Slika, svira gitaru i gle čak počeo da usavršava svoje veštine, časovi flamenko gitare i slično. Dobio sam opširnu analizu nekih albuma nekih bendova koje sam možda poznavao neke možda i voleo... analize zvuka, tehnike... Sve mi to nekako ozvanja u glavi, pokušavam da probudim neke uspomene i neke se slike vrte a meni je sve nešto teško da im verujem jer moje su, a sebi ne verujem ništa, ali ne mogu o tome da mu pišem, ili mogu?

Razmišljam da mu pišem o svadbi, naš dragi zajednički prijatelj se oženio i ja sam mu bio kum, možda bi mu on bio kum da nije pre 11 godina otišao na drugi kraj sveta. Možda, ko će to znati. Pa da, kumovao sam, kupovao mladu, otkupljivao cipelu, davo izjave državnim organima, bio svedok pred Bogom, bacao šake sitnog novca, plakao, smejao se, plakao, igrao kolo, lepio muzikantima novac na čelo, plesao, pevao razdrljane košulje, poslednji napustio plesni podijum zagrljen s pijanim komšijom urlajući neke kraiške hitove, probudio se sledećeg dana s fenomenalnom upalom mišića, saznao kako sam zadivio čitavo selo svojim držanjem, ponašanjem... Hm da... Bilo je lepo, da svadbe su divne, kolo je odličan način za padanje u trans, za promenu stanja svesti. Kada sam se vratio u realnost, neku svoju realnost zatekao sam prazninu i promaju koju sam i ostavio i sve mi u glavi izgleda kao neki film i sad čekam dokaze, materijalne, da bih sebi dokazao da se sve to stvarno i desilo. San, realnost, maštanje, stvarnost u mojoj glavi imaju istu težinu.

Težak zadatak, stvarno. Trenutno traje moje omiljeno godišnje doba i ja ga se plašim, kiša i sunce se smenjuju u intervalima od po nekoliko sati, sve ne smem da pomislim da je možda to samo moj doživljaj podstaknut unutrašnjim stanjima. Možda je ovo proleće u suštini jedno najnormalnije proleće, s umerenim padavinama i sve topijim i prijatnijim sunčanim intervalima. Možda je samo u mojoj glavi pretoplo i prehladno u isto vreme i možda samo grmi kod mene i pada i sneg i led i kiša.

Kako da pišem o muzici, ko sam ja da o tome pišem? Ko sam ja da pišem ozbiljno o bilo čemu? Muzika...ha, smešno. Gnjavim i pričam iste glupoti ko zna koliko dugo, šta znam ja o tome, nista! Mogu da pričam o onome što osećam dok slušam, ali koga briga to što ja osećam. Iskreno ni meni nije naj jasnije šta je to što osećam i kako to da baš to osećam a s druge strane se osećam kao prazna kutija. Možda u isto vreme osećam i jedno i drugo. To bi se onda trebalo nazvati šizofreniom... jesam li. Možda taj osećaj praznine nastaje od previše svega pa od prejakog inteziteta na kraju kao rezultat ostaje ništa jer ja nisam u stanju da pojmim to nešto veliko i preobilno. A lepo sam obećao sebi da neću to činiti, i ponovo, i ponovo i tako se beskonačno ponavljam.

Znam da bih trebao da se povučem iz javnog života, jer javnosti mogu da ponudim samo svoju smušenu facu, svoju inertnost i beskonačnu prazninu i strah. Taj neopisivi strah od svojih emocija. Toliko se bojim svojih emocija da počinjem da se bojim i reči koje možda izgovorim a o čitavim rečenicama ne smem ni da razmišljam. Razmišljao sam da i ovu rupu zatrpam, zalijem betonom i zemljom a onda preko toga da posadim ruže i da nestanem, ali bojim se da bi mi glava onda mogla explodirati u snu i što je najstrašnije da mi bude čitava kad se probudim. Onda najverovatnije nebih smeo da ponovo zaspim što bi me dovelo da nekih krajnje suludih stanja. Sećam se tako jednom nisam spavao pa mi se svšta nešto izdešavalo za šta sad često pomislim da je bila možda samo halucinacija nastala od preteranog umora i prevelikih želja... Ma ništa ja ne znam i mislim da je krajnje vreme da se pomirim s time.

Pismo prijatelju me čeka, glupo mi je da ga lažem, pokušaću da mu pišem o stvarima koje mi izgledaju najrealnije. Obuzdaću emocije i potrebu da se objašnjavam i analiziram. Ostalo mi je još malo onoga Clivena za kosu možda ću oprati glavu i sačekati da se nešto desi.