Thursday, January 24, 2008

Srbijanski kapitalizam ili bajka o boljem sutra


Ne znam, sad stvarno više ne znam, dali je to mobing, panika, ne organizacija, bezobrazluk ili sve to zajedno. Radim već četri meseca u jednom zanimljivom malom kolektivu, posao koji umem da radim. iskreno ne dajem sve od sebe u nekom kreativnom smislu jer za tako nešto nemam prostora, ali se zato fizički i psihički raznosim.
Svaki zadatak koji dobijem je jedan mali projekat koji mi realizujemo na juriš s puno gubitaka, situacija od koje ti se već diže kosa na glavi. Svi su prenapeti i prezauzeti. Skače se s teme na temo, distorzija u komunikaciji je prevelika...
Mislim da neću moći izdržati još dugo, ni slobodni dani ni bolest nisu umanjili stres koji mi lagano razara telo! Vera u bolje sutra je jedini razlog zašto sam još tamo i zašto prihvatam da radim to što radim na način na koji radim. Sve se raspada zbog sitnica. Uvek nešto novo završavam i ubacujem u pet do dvanaest. I kada editujem greške nastale u predhodnom jurišu uklapam i povezujem nove zadatke. Pre neki dan sam radio na tri kompijutera istovremeno, fajlovi su mi snimljeni na sve strane. Konačna verzija ne postoji, konačni cilj ne postoji, ideja vodilja ne postoji. Lutamo kao guske u magli, galamimo i deremo se, ludimo. Zbog čega, zbog bedne mesečne plate koja nam pokriva troškove života. Eh...
Sve u svemu ja i dalje tražim posao, ako imate neku informaciju, ne ustručavajte se javite mi...
Odoh sad da radim program, dampujem šum i uskladim frekfencije...
OM...

Thursday, January 17, 2008

Godišnjice, proslave, praznici, sećanja



Bilo mi je prvo jako hladno, neizdrživo, mislio sam da nikada više neće biti toplo, a onda vrućina i znoj i nisam išao na posao i loše mi je zbog svega. Sad se znojim, i nije mi baš najbolje, jedem voćke i pijem čajeve... Nešto mi nije naj jasnije u glavi!

A datum kao stvoren za slavlje, za neki omanji vatromet, gastronomske vratolomije, davanje i uživanje. Kakav nesklad realnosti , želja i mogućnosti. Tako to valjda kod mene mora da bude, nemam pojma više... previše osećam neki nesklad... aritmija, distorzija, možda samo još jedna pogrešna projekcija...

Sam, sedim sam, obliven znojem, forsiranim. Misli lutaju po fasciklama sećanja, nekim uspomenama, možda fabrikovanim. Tražim i razvrstavam sećanje, gledam šta tu može da bude ubačeni element, provokacija, propaganda agitatora! Navikao sam se na kavez. Postavljam šarene jastuke, egzotično bilje, ukrase, prekrivače, mirise, zavese, zvuke, ulepšavam ga.

Sad mi je stvarno previše vruće... glava pulsira, boli me u predelu grudi!

Koji je danas dan? Znam da sam trebao danas nešto da uradim, nešto lepo, trebao sam da lumpujem i proslavljam, oprosti mi! Nije mi dobro... sad bih istrčao iz ove kože, iz ovog bolesnog tela! Stvarno nisam hteo, nisam ni pomislio da to može biti i ovako! Nikada par kilometara nije bilo ovako ne savladivo. Zastrašujuće projekcije. Momenat koji sam trebao možda da zabeležim u pesmi, da se bavim tim trenutkom, tim lepim osećajem neverovatne sreće i olakšanja. Uspeh, podvig epohe, divan dan, dan - praznik. Sve je to tako negde zabeleženo na nivou sećanja, uspomena koje možda izblede ako im dopustim, ako pustimo da se rasprše.

Da, počinje da me nervira moja hipersenzibilnost, pravi mi probleme, postavlja zamke, sačekuje me udara pravo u čelo. Kad bih sad samo uspeo sebi da sročim šta ja to želim, a tako mi se to činilo jasnim pre koji minut, dan, mesec... trebalo bi možda da spavam... ne mogu! Idem da skuvam još jedan čaj, završim onu kiselu čorbu. Možda mi bude bolje!

Stvarno nisam planirao da današnji dan provedem sam u krevetu...

NAUČI DA NE PLANIRAŠ


A negde na drugom kraju sveta je sigurno neko slavlje to tako ide...






Distorzija