Sunday, November 16, 2008



Ich weiss nicht was soll es bedeuten
Dass ich so traurig bin
Ein Maerchen aus alten Zeiten
Das kommt mir nicht aus dem Sinn.


O zvonka roso tu gde smo mi pali
U čarolije kasne koje nismo znali
Kad vode ne teku, jer ništa ne postoji
Ako prestalo nije. Predele razdvoji
Odjek te reči. Časovi su stali
I vali ukroćeni nad ponorom. Da li
Stvarnost se priviđa il šum progonjen doji
Odbegla svest mutnim izlazom u nigde?
O pustinjo najsličnija suncu ima li igde
Finijeg peska uspavanog srcem i beskrajem!
I koja strana sveta poklon biva
Kad bdiš jedina zvezdo nad izmišljenim krajem,
Ljubavi moja mrtva a ipak živa?


B.M

Saturday, November 15, 2008

Агни Парфене / Αγνή Παρθένε




"Агни Парфене" в исполнении хора братии Валаамского монастыря : www.hesychasm.ru/media/Agni_Valaam.mp3

Протопсалт Греческой Православной Церкви Феодорос Василикос : www.hesychasm.ru/media/Agni_Vasil.mp3

Детский хор собора Владимирской иконы Божией Матери в СПб : www.hesychasm.ru/media/Agni_Vlad.mp3

Хор Николо-Угрешской Духовной Семинарии (192 kbs 7,16 mb):
www.hesychasm.ru/media/23_Agni_Parfene.mp3

Женский хор на русском (215 kbs 3,62 mb):
www.hesychasm.ru/media/04_Agni_Parfene.mp3

Текст "Агни Парфене" на греческом:
www.hesychasm.ru/media/agni_parthene.jpg

Три перевода на русский:
www.hesychasm.ru/media/agni_parthene.txt


Додатни извори:













Tuesday, October 14, 2008

...

Svake večeri tempiram krevet i budilnik
i opet nikako da izgorim,
jer i mine su postale starije i pametnije,
pa prvo dobro razmisle,
a onda - eksplodiraju.

M.Antić

Monday, October 6, 2008

...

A zimi imamo planinskog čaja


Bila je zima i veverica vrlo dugo nije videla nikoga. Sedela je kraj prozora i gledala sneg koji je padao kroz grane bukve. Nasula je sebi šolju čaja. Šolja je bila topla i iz nje se dizala para. Veverica pomisli: - čaj je zapravo tako drag. Počela je da razgovara sa čajem. Po mravu, mislila je, sa svima možeš da pričaš. Čak i sa vazduhom. E pa mogla bih, reče ona sebi, da pokušam. - Znam šta ću, pomisli, pokušaću. Nakašlja se i reče: - Zdravo, čaju. Za trenutak je vladala tišina, a onda se iz šolje začu blagi i srebrnkasti glasić: - Zdravo, veverice. Veverica je gotovo pala sa stolice ali je, ipak, uspela i dalje da sedi. - Zdravo, čaju - reče ponovo i poče da razgovara sa njim. - Razgovarali su o mirisima, o kolutićima pare i o zimi, čaj je o tome mnogo znao. Na kraju čaj upita da li bi veverica htela da ga popije. - Pre nego što se ohladim - dodao je. Veverica je malo oklevala pa reče: - Zbogom, čaju. I onda je popila čaj. Potom je zavladala tišina. - Ali, dodao je čaj, ako zatreba, ja ću se opet vratiti, veverice. Veverica je spustila praznu šolju čaja i uzdahnula. Gledala je sneg na granama drveća i tamne oblake koji su plovili nebom. I s njima bih jednom želela da razgovaram, mislila je, sa oblacima! Kako bih želela da razgovaram sa oblacima. Ali ne sad. Sad idem da spavam. Otišla je u krevet i zaspala. Ton Telehen

Insomnični septembar

Iztrčavam iz stana, u ruci mućkam hladan nes, nema se vremena ni za kafu, ma imao bi ja da se umem upristoiti ali eto ne umem. Na pola puta shvatam da sam zaboravio nešto, okrećem se, trčim u stan. Lepim riđu bradu i brkove, proveravam šporet, ponovo je ostao uključen, voda kaplje iz bojlera. Gledam se u ogledalu. Ko si ti, pitam tu pojavu smešne riđe brade i sitnih očiju. Ja sam, kaže mi, ponajmanje ono što ti misliš da jesam. Nikada i nemaš vremena da me osmotriš, nikada nemaš vremena, a ništa i ne radiš... ogledalo puca raspada se. Izlećem iz stana, žurim, odavno sam zaboravio gde, ne znam više stižem li na vreme ili sam zakasnio, iza drveta me vreba Lav Nikolajevič, pravim se da ga ne vidim. Već odavno ga ignorišem. Jedne noći sam hteo da mu se prišunjam s leđa, već sam uzeo komad cigle i krenuo prema njemu. Slika razlupane lobanje, bol u stomaku. Nažalost, drugovi ja to ne umem, nisam sposoban. Ne želim, neću i ne znam. Ostavio sam dragog kneza da tumara ulicama ovog, skoro pa mog grada. Ja mu ne mogu pomoči, nikada nisam ni mogao...
I prodje taj insomnični septembar... nisam spavao, ponekad bih od umora, pao u nesvest... i sve je bilo tako zabavno i tako smisleno. I ta lepršava energija, i taj suptilni ritam koji sam počeo da osluškujem u sebi, i to sunce i ptice. I zemlja i trava, nebo i drveće, i vazduh i voda, jednim glasom su pevali i vodili mi veselo ka kraju ili novom početku. Uživao sam ne želeći bilo šta, opušten u beskraju. Onda su magličasti obrisi lagano počeli da dobijaju obrise zida, pertle se su se spetljale, svezale, uvezale, počele da igraju svoju igru. Zmija je samo poprimila drugi oblik trčkaranje se pretvorilo u trčanje, trčanje u bežanje i onda bol, ponovo glava udara u zid, i noć je, ruka traži po krevetu utehu, podršku, napipava samo prazninu. Nedostajanje izbacuje vazduh, dijafragma se steže, u glavi pišti i pišti i pišti. Bežao sam u krug, trčao bes cilja oko sebe. Pružam neodređeno ruke pokušavajući da te nađem, da te opipam, zagrlim. Posle sunca, neizbežno naiđe kiša, znao sam je i čekao sam je. Nije tu više bitno ni to koliko sam spreman, koliko se brzo ili sporo krećem. Gde idem, osećam da idem gde god i kako god... vajda je to dovoljno, Valjda je svako delovanje bolje od ne delovanja. Analize, introspekcije i stvarno nisam kriv... i nije mi teško, hej čuje li me iko? nije mi teško, ne patim... posle sunca mora da naiđe malo kiše, posle trčanja, mora da naiđe pauza. Stoim, ponavljam, stoim iza svega što sam rekao! Verujem u taj koncept. I u dobru i u zlu, pa makar se spržio!
Ciklično se ponavljaju događaji, slične fraze suptilniji efekti... ako treba neka, jer nemam zbog čega da se žalim, to je i onako između mene i mene. Nisam uspeo pa šta... i ovako se ovaj dan nikada više neće ponoviti. O prošlosti i budućnosti ponekad stvarno nema smisla govoriti, kad se život ozbiljno i jedino odigrava sada i ovde. I svaka izbačena reč, rečenica je fraza, anegdota, prilog više za biografiju.
Slike, simboli, metafore, oblici, zvuci...ja ne bežim, tu sam i ostaću tu, sačekaću redom da se izdešavaju stvari onako kako valjda treba da se dese. Boriću se ako treba večno, ne priznajući poraz ako se to od mene traži, prvi jurišati s pešadiom s pesmom na usnama!
Koliko mislijo ponekad da sam blizu, znam već odavno da sam daleko, a pitanje je jasno, valja li se cimati... e pa meni je čast i zadovoljstvo! Cimam se i cimaću se, ponekad sve klebereći se, a ponekad spuštenog nosa... ali od cimanja neću odustati!
Uhvatiti ritam, pružiti ruke, smejati se... čemu žal, zar ga ima? Zar se oseti, ili je sve to samo još jedno ogledalo?

Шести октобар

...дан који се никада није догодио...

Tuesday, September 9, 2008

Ritam


Odgovorno tvrdim da je Bobovo jedno od najlekovitijih delova svemira...Vratio sam se pričljiv, kakav odavno nisam bio, glasan i jasan... ah kakvo olakšanje.
Vratio se ritam i zvuk u život i jednorozi ponovo trčkaraju korz moje snove i da, ima tako puno sunca. Smejem se, jer sve što me je nekada tako bolelo i lomilo sada izgleda kao jedna fantastična komedija koje se rado prisećam kroz smeh. Eto naučih i ja ponešto, i to na način na kome bi mi i Vudi Alen i Harms zavideli.
I sad se eto kao neki odjeci vucaraju ostaci te urnebesne komedije apsurda, kao da pokušavaju još malo da me zadrže u svemu tome, jer valjda mi se svidelo... ma ko će to znati... nadam se da me niko više ne crta, ne skicira, žvrlja ili nešto slično tome!
A prijateljstvo, duboki i konpleksni odnosi, hm... iskreno ja i dalje verujem u to jer dovoljno sam sposoban da napravim neki istorijski otklon i da realno trčkaram dalje kroz život.
A trčkaram sve poskakujući i pljeskajući se po kolenima, možda i zapevam kako sam krenuo ne bi me iznenadilo... čak i trema od javnog nastupa je prošla i ostavila samo emociju kojoj se podsmevam jer šta god bilo biće dobro jer se deslio, i uvek je dobro ako se dešava... hvatam balans na klackalici, pokušavam da to objavim svima, neki me slušaju i to je divno, neki se ponašaju ka da me nema, ali valjda i to ima taj neki smisao koji treba dokučiti. Nedostajanje sastavilo sa svih strana, ali nekako slatko, smisleno, kao da svaki dan otkriva neku novu priču, fantastilniju, a ipak iskreniju od one julče. Niko me ne zadržava i nikuda ja ne žurim, uhvatio sam neki svoj ritam ili je on uhvatio mene, a dobar je jako dobar. Stvari kao da se vrte u krug, taj prelepi Gospodnji sekvencer, divna igra u kojoj jedino delovanje ima smisla, bez obzira na sve...
Još jedna divna noć iza mene, prelepa u svojoj neobičnosti i inprovizaciji, u laganom dubokom ritmu koji samo na prvo slušanje deluje prosto a koji tako puno govori i otkriva, i novo sunce, pesma ptica i cveće i mnogo cvća i smeha i divnih reči, i divnih snova...
Jedino znam da nema trčanja, zalećanja, planiranja, samo osećaj... tako sam zaboravio na to koliko je lepo uživati u svom nekom intimnom malom doživljaju, svojoj ličnoj rezonanti...

Monday, September 8, 2008

Razmishljanje

Love is the scent with the lotus born.
It is the silent choirs of petals
Singing the winter’s harmony of uniform beauty.
Love is the song of the soul, singing to God.
It is the balanced rhythmic dance of planets - sun and moon lit



- Paramahansa Yoganada

Monday, August 25, 2008

Proviđenja

Jednom gospodinu ispadnu naočare na pod, tresnuvši glatko o pločice.
Gospodin se sagne rastužen, jer stakla za naočare su vrlo skupa. Ali
zapanjen otkriva da se ona čudom nisu razbila.

Sada se ovaj gospodin oseća vrlo zahvalan, i shvata da je ovo što se
desilo prijateljsko upozorenje, odlazi u optičku radnju i nabavlja
kutiju od roga, dvostruko postavljenu da bi bolje štitila od udara.
Jedan sat kasnije ispada mu futrola, a on, nagnuvši se, ne mnogo
uznemiren, otkriva da su se naočare pretvorile u prah. Ovaj gospodin
za trenutak shvata da su namere Proviđenja nedokučive, i da se čudo
zbilo, u stvari, sada.

[H. Kortasar]

Wednesday, August 13, 2008

Ноћ скупља вијека

Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;
на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
мушице се огњевите ка комете мале роје.
Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.
Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;
красота ми ова божа развијала умне силе.
Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави
душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!
Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде;
силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.
Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели,
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди...
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...
Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!

Петар II Петровић Његош

Saturday, August 2, 2008

Napokon

Biću bliže suncu i nebu, a vazduh i voda su lepši...
Da se odmorim, umorim, iscedim, popravim, pokvarim...
Šta god da bude biće dobro... odlazim, pa ću se vratiti, pa da i ja malo progovorim

Monday, July 28, 2008

Malo o pisanju, blogu ili zar ja kuče

He he he... nisam dobro podesio ploču u kićištu i napravih zbrku i sebi i saradnicima i njihovim saradnicima i tako u krug... eto priznajem ja prvi, mada nešto mislim eksplodiraće ta vest već po ovome netu, ali što da ne, bitna je to vest, posle toliko godina iskustva, ali kao što reče danas jedan kolega, dešava se, pa naravno da se dešava, pa može i meni...

Predhodni post govori samo o meni i nikome više, te bih vole da se tako i čita, bez nekih afirmacija, teorija i mišljenja. Morao sam da napomenem, eto tako, već kad sam ovde.
Danas sam saznao da se ja nešto baš i ne cimam, ne trudim i da ostavljam utisak nekog polupanog kučeta, može biti, nisam se tako doživljavao, ali već sam rekao negde da nemam pojma kako rezonujem. Bez uvrede molim... ne započinjem debatu naravno!

Ajde ovako, uzmimo da se ovaj život dešava svima nama u glavama i da mi emitujemo neke frekfencije koje naravno po prirodi stvari rezonuju i upijamo spoljne rezonante te ih uplićemo u ono što se već dešava u nama samima i teško a da se može reći da se on, život, odvija i spolja. Mada, može se uzeti i to u obzir, pa se može reći da se dešava i u nama i van nas i da se utisci i doživljaji mešaju prepliću, svesno, nesvesno, namerno, ne namerno i tako nekako... pokušavam da se distanciram od neke filosofske misli ili teorije... i tako ponekad i nemamo pojma kako rezonujemo, ponekad naučimo da to kontrolišemo, ponekad nam je stalo, ponekad nije... Vreme prolazi u ovom našem kordinantnom sistemu i svaki dogadjaj možemo da postavimo u neku tačku i tako shvatamo da na neke stvari jednostavno nemamo uticaja. Možemo se mi truditi, trošiti svu energiju, prirodne talente i inteligenciju bezuspešno je, neko bi rekao viša sila, pa kad je tako hajde onda da ih prihvatamo kao stanje stvari, bez odbacivanja, negiranja, poricanja, skrivanja, bez nesporazuma.

Ako i stvarno u nekim momentima rezonujem kao kuče ne znači da se tako osećam, možda jednostavno u tom trenutku ne želim da trošim resurse da svesno utičem na doživljaj koji otavljam i možda ta rezonanta budi neke uspomene i emocije i pravi nekome sliku mene kao kučeta ( kuče je uzeto kao primer)... svastan toga ostavljam i drugima za pravo da rezonuju onako kao žele a na meni je da upijam onako kako umem i naravno da imam neki stav, koji je hvala Bogu uvek podložan revizijama. Neko ume da priča, neko želi da priča, neko je siguran kada ćuti, neko je nesiguran kad ćuti, neko je nesiguran u oba slučaja, neko priča kad ima šta da kaže, neko je ponekad umoran a neko bezrazložno prepun energije ali dok to ne verbalizujemo onom drugom ostavljamo samo rezonantu frekfencija koje bez nekog uticaja svesti emitujemo, koje nas u suštini okružuju... da li se tako prave nesporazumi? Ponekad sigurno da, ponekad sve prodje glatko... da li ćemo u sebi nositi te utiske i koliko dugo? Svi se mi cimamo sa sobom i jurimo balanse, onako kako umemo, razvijamo se i učimo a izazovi su uvek na nivou naših mogućnosti ili da tačnije kažem tik iznad njih, čisto da bi se morali istegnuti malo čitavim telom, ponekad stati na prste ili skočiti...
Svako jutro bi bilo super kada bi pojeli neku čokoladu ili neke integralne žitarice da pomognemo sebi pre nego što priznamo da smo umorni, a imamo naravno pravo i na to. Možemo se cimati zbog drugih ali to nema smisla ako se u isto vreme ne cimamo i zbog sebe, pa ponovo dolazimo do priče o balansu... Ovde najčešće pišem da bih sam sa sobom rasčistio stvari koje mi ponekad prave opterećenje u glavi i iskreno u poslednje vreme pišem isključivo o sebi zbog sebe a ponekad i samome sebi i nemam problema što sve ovo stoji javno razapeto i što ima posećenost kakvu ima... he he he... eto ljudi me znaju kao brbljivog a ja ponekad to i nisam... Ne želim da mi se život desi, ili nešto slično, ja se trudim da živim onako kako to u određenim periodima umem, mislim da ni jednom nisam pomislio da zbog toga neko treba da me poštuje više ili manje pa svi dajemo maksimume da bi se realizovali i svi pravimo pauze kada udarimo glavom u zid... i nekome vreme teče brzo, nekome sporo, a čuo sam da ima i onih kojima je potaman.
Nikada sebe nisam smatrao posebnim zato što sam muškog pola, niti sam nešto dublje pravio razliku među ljudima uzimajući u obzir prirodu njihovih tela. Kada nešto procenjujem i vagam, kada se za nešto vežem ili od nečega bežim uvek je to pre svega vibracija koju osećam, emocija koju osećam, reči, misli i delovanja koja čujem ili vidim... koje su opet neka frekfenicja ( sad bih ovde moga da pišem o svetlu, i zvuku, njihovim talasnim dužinama, impulsima, elektricitetu i ko zna o čemu još pa da na kraju završim s time da u suštini se sve ponovo svodi na obradu elekto-impulsa u mozgu koje resorbujemo na ovaj ili onaj način, pa bih mogao to sve da povežem dublje, pa da neđem jasne relacije između mikro i makro svemira i tako raspilavljen da blebetam sve kačeći linkove do nekih tekstova, youtube video sadržaja i naravno da bih naposletku završio postavljajući neke teološke i duhovne principe u koje ja čvrsto verujem)... i ja nisam baš nešto sklon da donosim neke velike odluke, jer duboko verujem da je svaki stav podložan promenama i da bih bio budala kada bih se čitavog života držao istih (želim da napomenem da ja pravim jasnu razliku između verovanja i stavova). Eto to je na primer ključ po kome ja nekoga i nazivam budalom. Iskreno često sam i sebe nazivao tim imenom, da ne bude zabune.
Veliko pitanje je da li je meni stalo kako se drugi osećaju, i šta se dešava ljudima koji me okružuju? Odgovor je jasan, bar meni, ali ponekad mi se čini da ga dovoljno često i jasno ne izgovaram drugima. DA! STALO mi je jako mi je stalo, stalo mi je do svake osobe kojoj sam bar i jednom pokazao naklonost, a ja problema s time stvarno nemam iako sam duboko u sebi stidljiv. DA, ponelad sam baš ekspresivan u pokazivanju naklonosti, ali to sam JA i ja tako nekako delujem. Poduža je lista ljudi do kojih mi je stalo, i da, ja brinem, razmišljam često... ponekad jednostavno ne postavljam direktna pitanja jer iskreno bez obzira na bliskost to smatram pomalo nepristojnim, ali da sam spreman da čujem, to uvek... Da i svestan sam da je to jedna od mojih mnogobrojnoh loših osobina i trudim se i nije mi žao da tu trošim eregiju da se cimam da bih bar malo ispravio taj svoj blagi konceptualni poremećaj u doživljau onoga šta jete i koliko i šta nije pristojno. Tradicionalista sam, pomalo konzervativan, čak sam jednom bio i etiketiran kao klerofašista, mada sam isto tako bio etiketiran i kao levičar i nemam toliko problema s etiketama koliko sa mišlju da ljudi do kojih mi je stalo i za koje znam da im je stalo do mene, nose ili gaje takve neke impresije i tada bih progovorio ne želeći da se pravdam, koliko želeći da se približim... da li sam i koliko bio uspešan teško da iz ove moje perspektive mogu reći!
Eto napisah sada naduži i najegocentričniji post odkada nadjoh i iskopah ovu rupu...

Jednom, nadam se, ću naučiti da ne jurim vreme, pa ću sesti i polagano se ispričati sa svim svojim prijateljima, jer ponekad iskren zagrljaj ili neki komentar na nekom od mnogobrojnih komuna portala nije dovoljan i nadam se da neću osetiti potrebu da im se za bilo šta izvinjavam.


Saturday, July 26, 2008

Pepeo i pijavice

Čitavu noć skoro do jutra mi se po glavi vrte dve reči i relacije medju njima: pepeo i pijavice.
Prvo sam se postideo, kada sam osetio u sebi da buka u glavi dobija oblik, formu rečenice koja vrišti prigušeno, koja pokušava da se otrgne iz mojih okova svesti, iz mojih previše masnom bojom podvučenih nećeš, a ne, nikada više, nemaš pravo i to nije pristojno. I naravno da je sve ostalo zarobljeno negde izmedju mozga i govornog aparata i naravno da se napravila petlja i naravno da je ostalo negde zatrpano da ozvanja i da pati što nije postalo artikulisano, što nije izgovoreno, što nije materijalizovano, što nije postalo izgovorena činjenica. Skoro pa da sam i uspeo ponovo sve da sabijem u mračne dubine podsvesti, da mi telo onako nesvesno i nepolušno ponovo nije odreagovalo, valjda želeći da mi ponovo poruši kredibilitet i da me javno iskopromituje. Nije to bio neki skup, neka velika javnost, čak šta više, bila je to situacija u kojoj ja najbolje funkcionišem i u kojoj se ja najbolje osećam, pa je valjda zbog toga čitavo moje telo i čitava ta konfederacija koja sačinjava to JA s kojim se poistovećujem odreagovalo tako kako jeste. Ostao sam prozvan od samog sebe i tako prozvan sam krenuo kući a u glavi mi je ozvanjalo: "Treba će ti mnogo pepela, jer ja sam kao pijavica i ne mogu da se odvojim!"
Da li stvarno ne mogu ili neću? Kakve sile me drže tu i zašto, gde je tu molja volja, gde to vodi i da li ja stvarno treba i da razmišljam o svemu tome.
Smešno, moji koncepti su tako jasni i čvrsti i ja sam iz dana u dan sve manje nezadovoljan okolnostima i dogadjaima jer mi je jasno da to tako treba i da se snalazim i da je sve u najboljem redu... Očigledno je da neću emigrirati i neću pobeći u manastir jer se te stvari ne rade iz želje za begom, a i moja potreba za begom je nekako popustila sad više osećam neku potrebu da se sažimam delujem i povezujem.
Ponovo izgubih nit pisanja, biće da je istina ono što sam pomislio jedan dan o sebi. Zaboravio sam da pričam a samim tim i da pišem, treba ponovo da čitam, treba mnogo više da čitam. Ja volim da čitam, volim više da čitam nego da gledam filmove i to je istina, volim više da čitam knjige nego internet sadržaje... treba samo da radim ono što volim jer mi se čini da mi se može. Iskustvo je to pokazalo i priroda nebrojano puno puta podržala.
I tako ostaje mi da delujem onako kako mislim da treba, da se prepuštam i da plovim da uživam i da volim, a kiše i sunca će uvek biti, ponekad se promene dešavaju u jednom satu, treba samo pogledati kroz prozor i opustiti se.
"Pijavice i pepeo" - ozvanjale po glavi pa završile ovde, dobro je i to bar sam ponovo uspeo da ih izbacim iz glave i da im dam oblik... Istina, to je jedina istina izgleda.

Tuesday, July 22, 2008



Mojoj sestri!

Desilo se, nadam se da je jedan razlog manje za nervozu, jedan razlog više za sreću. Iskreno najviše mi je drago zbog tebe.


Eto... pa kreni, uhvati ovaj novi vetar, neka ti puše u leđa i zaplovi! Uživaj Vanila u putovanju bez VIZA!!!

Monday, July 21, 2008

Rekonstrukcija

Puklo je staklo tamnih naočara. Raspala se jedna od mnogobrojnih maski iza kojih sam se skrivao pokušavajući da ostanem netaknut u mnoštvu. Pukla su još mnoga stakla ovih dana, meseci, pucaće sigurno još. Ovo je jedna od onih godina kada se lome ogledala, kada pucaju prozori, ruše se zidovi kada vetrovi donose nove zvuke i nove mirise, neke nove nerazmljive glasove koje vallja tumačiti, pretvoriti ih u neke smilsene simbole, u reči koje treba naučiti glasno govoriti.
I taj zvuk stakla, koji me je tako noćima prepadao u snu, me eto ovaj put nije uplašio, nisam se probudio znojav i uznemiren, prestravljen kršom i promajom, ništa, ništa od svega toga. Naočare sam i onako polomio budan u prodavnici pokušavajući da probam jednu košolju... mada ih nisam baš ni ja polomio, polomiše se same, nemam pojma kako, samo sam čuo zvuk stakla i rekao sebi Ok to je to, gotovo je sa Klabingom... i ko zna šta se sve završilo s time...

Ja sam danima vitlao bušilicu za beton i osećao živost u svome telu... kao da sam se probudio posle kome ili nekog hipnotičkog sna. Mislim da ću pre nove memorije kupiti jednu kao na slicu u prilogu..

Odoh da osluškujem vetrove i njuškam nove mirise, možda prepoznam neki!

PS

Nikako da dovršim ovaj post, jer izgleda da su još negde popucala stakla, malo veća i tvrđa... i sprema se neki malo jači vetar. Sve u svemu odoh ja da njuškam...

Friday, July 11, 2008

...

The Sun (Latin: Sol)

May I be protected by the solar universe,
Which blesses people with the secret knowledge,
Of the soul and the concept of Dharma,
And which is the cause of destruction of all sins.

izbegavanje hoću-neću

ko sam ja da nešto želim ili ne želim?

Pravac

Treba da krenem... i krenuću i možda se više neću okrenuti, a možda i hoću.

Skinula si mi paučinu s očiju... a ja nezahvalan...

Bogorodice Djevo, radujsja, blagodatnaja Marije, Gospod s Toboju!
Blagoslovena ti v ženah, i blagosloven plod čreva tvojego. jako Spasa rodila jesi duš naših.

Bogorodice Djevo, raduj se, blagodatna Marijo, Gospod je s tobom;
blagoslovena si ti među ženama, i blagosloven je plod utrobe tvoje, jer si rodila Spasitelja duša naših

od dobra pobjesnio


Izgleda da je to... a šta drugo može biti.

Jutro sam ponovo dočekao sa agentima DB-a. Ovaj put su ćutali, kao da više nemaju šta da kažu...

Zahvalan sam iskreno na svemu što mi se dešava, znam da nisam podvižnik i da je to vreme davno prošlo, ali nekako duboku u sebi ja i dalje pokušavam da se borim sa svojim strastima i što više pokušavam više sam isfrustriran. Trebalo bih samo da se smejem istrčim napolje i uživam... znam. Razum mi funkcioniše još uvek ali moja potreba da kontrolišem sebe je sve veća.

Izgubljen pravac kretanja, blato i gresi... Istina je da ne mogu da se iskupim, ja ne vidim način. a nisam hteo stvarno nisam. Očigledno je da nemam snage da napustim ovaj svet i da odem u neku pećinu, ne mogu da opravdam ni jedno svoje ne. Ne smem da se radujem jer pomislim da će se raspasti ponovo sve. A sigurno grešim ponovo intuitivno osećam, treba mi samo malo vremena.

Kada bih samo malo mogao da isključim svoju senzibilnost sigurno bih profunkcionisao. Na horizontu se naziru lepe stvari a ja ne smam da se radujem i ne smem da potričim jer znam da ću da se zalepim o neki proziran zid i da će se sve ponovo raspasti... zar ne, možda i neće... Mislim previše sam bio ohol i ponosan i sad dobijam platu...

Danima sam pokušavao da se sročim i krenulo je jedan dan se samo otvorilo, i uzviknuh Aleluja i isti taj dan tako padoh u blato da su mi usta još uvek puna istog, i dok sam pokušavao sebi na bilo koji način da dam bilo kakvo opravdanja nanizaše se dobre vesti i poradovah se iskreno a u istom momentu se i prekorih... jer kako je krenulo polupaće se sve ponovo...

Nepotrebno ispucah svoju paranoju ovde, ali moja rupa može mi se... I verujem da će se pokrenuti, jednom će se sve pokrenuti... kao što je pre samo nekoliko dana sve bilo u redu, tako je možda i sad. Ja samo ne mogu da sklonim fokus misli sa jedne stvari koja me razdire iznutra i možda sam budala što to tako proživljavam ali kad ne mogu drugačije. Strast, strast moja strast... ne mogu je kontrolisati! Možda i nemam pravo ali eto... ja pokušavam i ne uspevam... i tu je crv.

Danas ponovo napravih glupost, neopisivu i neobjašnjivu... a zašto?
Pa strah me je. Pomislim da ću ponovo sve izgubiti ako se poradujem, da svaki moj osmeh pravi jednu prepreku više... ne želim da se to tako dešava, stvarno ne želim!

Postije oni momenti kada znam da mogu da zasijam i da delujem ali se često pitam imam li ja prava? Stojim iza svega što sam rekao, i mislim da ću ponovo početi da ponavljam i ponavljam i ponavljam!

Ljubav... sve je ljubav!

Našao se prosto van sveta kažu
Pošao je da nađe suncokret
U kome se stiču putevi
Svakog srca i svake zvezde

Vasko Popa

Thursday, July 10, 2008

bez uspeha...
pokushvam...
ali kao da sam proklet...
jesam li?

Saturday, July 5, 2008

Draft….




Vrtim se, dolazim pa odlazim, pakujem misli u draft, nepovezane crtice. Teze o crtanju, rečima, naivnosti, verovanju, stavovima, rečima, delovanju, panici, kretanju, stajanju, probijanje prozirnih zidova glavom, telom, lupanje rukama, krici bez zvuka, pruženje ruke, paučina na očima... sve draftovano, traži usaglašavanje, stanja se menjaju svakoga momenta rezoniram iznutra, spolja nekontrolisano emitujem, više i nemam pojma šta... draft! Ponavljanje, neprestalno ponavljanje, sabijanje, odpuštanje, prekori, opraštanje... stojim iza svega što sam rekao... draft!
Probudio sam se i shvatio da sam okružen krhotinama razbijenih ogledala, nije bilo obaveza tog dana. Pokušavao sam da spojim sliku, staklo mi je seklo ruke. Sve se raspalo, sve se izgleda raspalo odavno, svu prazninu, nastalu preteranom kompresijom, su počele tako naglo da ispunjavaju emocija da sam se tresao. Muzika je svirala a ja sam pokušavao da ostanem svestan, vrtoglavica i suze koje se nekontročisano slivaju, pokrio sam se ćebetom preko glave, ipak nije pristojno plakati zar ne. Negde sam trebao da krenem ali nisam imao snage. Mentalnost nula bodova, više nije bilo ni analiza ni prekora, ni straha ni gorčine ni stida ili je bilo svega pa se u toj čorbi ništa nije prepoznavalo. Dobro, rekao sam sebi to sad izgleda tako i trajaće jako jako dugo, znači moraš da se navikneš. Pomračenja uma, potpuno gubljenje konrole. Slike su se raspadale jedna za drugom gledao sam taj kaleidoskop pokušavajući da proniknem smisao. Hteo sam da govorim ali više nisam znao šta, previše sam radio na suzbijanju svoje verbalne expresivnosti, očigledno pogrešno i nepotrebno. Trebalo je pokupiti sve konce, pobrojati koze, smanjiti buku u glavi i napokon otkriti gde se ja to krećem ako se uopšte krećem i hoću li napokon početi da živim.
Razapet izmedju potpuno oprečnih stavova ponovo na klackalici, priznati sebi da sam nomad, bez korena ili je i to samo jedan od mnogobrojnih načina za mazanje očiju ili ići putem kojim me vodi instikt... hmm... A razum u svemu tome. Očigledno je da previše komplikujem ne postoji način da suzbijem emocije koje osaćam, ne postoji način da suzbijem svoju hipersenzibilnost, ne mogu da se manem muzike i nisam ja KRIV!... Na svako moje neću dobijam tave šamare prirode da mi nije dobro po nekoliko dana... pa onda ako je sve to tako kako jese čemu svo ovo lupetanje? Može mi se, moja lična rupa u koju mogu da se istresam.
A u glavi buka... Propadam kroz mrak, samo to toliko dugo traje da sam izgubio orjentaciju, možda se i penjem ili penjem i padam istovremeno ili i to ne mogu da shvatim... a da možda prestanem da shvaćam i da počnem da osećam? Da se svemu prepustim raširenih ruku, da se navatam sunčevih zraka, da uzmem neku udaraljku i da počnem da pevam? Morao bih to raditi među ova četri zida jer ja i pevanje pred ljudima, crvenilo, gore uši... He hehe, sad sam počeo sebe da zasmejavam to je dobro!
Uspevam da pretočim misli u zvuke, napokon, aleluja! Teče sasvim lepo, posle skoro desetak meseci teče. Tada mi je trebalo tridesetak dana panike i patnje da se sročim i da sviram, sada više od pola godine, hmmm čudna neka godina. Mislim da je krajnje vreme da prestanem da se stidim svojih emocija!
Volim svoj ukus! Jako ga volim i srećan sam zbog toga... i ponovo na početku mogu da zaključim da ne znam još uvek šta hoću ali znam šta volim i dobro mi je bar zbog toga!


Tuesday, May 27, 2008


Идеални сужанј слободног затвора
Онај је који чами, а не мора.

На рукама је раздрешио узле,
Али их држи у крилу, ко смрзле.

Носи кравату и каиш и пертле.
А решетке му на очима светле.

То нису очи него два отвора
Кроз које кадкад гвирне из затвора.

Слобода га споља мамила и звала,
Али јој је увек рекао: не, хвала!

Чудио се стражи на свакоме ћошку,
Јер је робијао сам о своме трошку.

И није знао за увреду гору
Од сумњи у слепу оданост затвору.

Матија Бећковић

Tuesday, May 6, 2008

Analize II


Nisam depresivan, nisam ni pesimističan, da jesam najverovatnije bih sebi odavno prosvirao glavu ili bih se samo proterao u neku pećinu. Ne... ja samo pokušavam da se saberem, a da budem iskren sebe sam doveo do ovog stanja prekompresovanih emocija koje prave iluziju praznine. Strašno mi je kad me neko pita šta mi je, jer nije mi ništa... To što vidiš sam ja, bar onaj ja koji može da postoji sad i ovde, i da, i meni je drugačiji od onog ja kojeg sam poznavao ili kojeg se sećam ali ja tu ništa ne mogu. Sad više ne. To je jedno stanje stvari i šta sad. Sve prolazi, sve se menja, sve je konstantna promena...

Ja samo pokušavam da se oslobodim želja, da se oslobodim planiranja i teško je ali ide nekako! Preterao sam pokušavajući da obuzdavam svoje emocije, preterao sam analizirajući ih, preterao sam u samo optuživanju i to je to. Ovo sve je posledica toga. Treba još samo da se oslobodim potrebe koja me proganja danima, potrebe da se svima izvinim za sve što ja jesam... za sve prenaglašenosti, smušenosti izgubljenosti!

Trenutno stanje stvari je da sebi ne verujem ništa, da se pomalo plašim toga što jesam ili što mislim da jesam. Pretvaram se u pasioniranog kolekcionara svojih neuspeha i u isto vreme pokušavam da se rešim svega... I danas ne znam šta će biti sutra i danas je ovo stanje stvari što ne znači da će biti i sutra!

Treba samo da se dovoljno često smejem samom sebi!

Ništa pametno

Spremam se eto, čitav današnji dan da napišem pismo prijatelju. Daleko je on i odavno se nismo videli, a ima i više od godinu dana da se nismo ni čuli. Ne sećam se dal’ sam mu i odgovorio na poslednji mail. Sve je nekako maglovito, kao neko sećanje iz nekog prošlog života. Jesam li se ja to stvarno toliko promenio, ili prolazim kroz nešto što ne umem da objasnim. Retko mi se desi da se nečega ne mogu setiti, ali eto neke stvari nažalost zaboravljam... Dobro, znam da postoje dobri razlozi zašto mu se nisam javljao, odnosno odgovarao na mailove ako sam ih i dobio pre nekih godinu dana! Ej...

Sedim tako i razmišljam o čemu da mu pišem, o sebi? O sebi malo šta mogu reći. Možda da mu pišem kako proganjam aždaje po svojoj glavi, kako sam potpisao kapitulaciju. Kako se suočavam svakodnevno s nečim što do kraja ne mogu da objasnim. Da mu pišem kako ja nisam ja, bar onaj ja koga se on seća, a nisam više ni ja koga se ja sećam i poznajem i kako sam ja tamo neki ja koji o sebi može malo šta pametno reći a i ono što kaže teško može biti istina. Težak zadatak. Šta pisati nekome ko živi na drugom kraju sveta. Sećam se da mi je bio drag i veoma blizak, blizak onoliko koliko je onaj ja, koga se oba valjda sećamo, dozvoljavao da mu se neko približi.

Saznao sam eto da je on, taj moj bliski prijatelj s drugog kraja sveta, napokon posle napornog školovanja i još napornijeg perioda profesionalnog dokazivanja uspeo da nadje i vremena za sebe i svoje strati i ljubavi, koje smo nekada valjda delili. Slika, svira gitaru i gle čak počeo da usavršava svoje veštine, časovi flamenko gitare i slično. Dobio sam opširnu analizu nekih albuma nekih bendova koje sam možda poznavao neke možda i voleo... analize zvuka, tehnike... Sve mi to nekako ozvanja u glavi, pokušavam da probudim neke uspomene i neke se slike vrte a meni je sve nešto teško da im verujem jer moje su, a sebi ne verujem ništa, ali ne mogu o tome da mu pišem, ili mogu?

Razmišljam da mu pišem o svadbi, naš dragi zajednički prijatelj se oženio i ja sam mu bio kum, možda bi mu on bio kum da nije pre 11 godina otišao na drugi kraj sveta. Možda, ko će to znati. Pa da, kumovao sam, kupovao mladu, otkupljivao cipelu, davo izjave državnim organima, bio svedok pred Bogom, bacao šake sitnog novca, plakao, smejao se, plakao, igrao kolo, lepio muzikantima novac na čelo, plesao, pevao razdrljane košulje, poslednji napustio plesni podijum zagrljen s pijanim komšijom urlajući neke kraiške hitove, probudio se sledećeg dana s fenomenalnom upalom mišića, saznao kako sam zadivio čitavo selo svojim držanjem, ponašanjem... Hm da... Bilo je lepo, da svadbe su divne, kolo je odličan način za padanje u trans, za promenu stanja svesti. Kada sam se vratio u realnost, neku svoju realnost zatekao sam prazninu i promaju koju sam i ostavio i sve mi u glavi izgleda kao neki film i sad čekam dokaze, materijalne, da bih sebi dokazao da se sve to stvarno i desilo. San, realnost, maštanje, stvarnost u mojoj glavi imaju istu težinu.

Težak zadatak, stvarno. Trenutno traje moje omiljeno godišnje doba i ja ga se plašim, kiša i sunce se smenjuju u intervalima od po nekoliko sati, sve ne smem da pomislim da je možda to samo moj doživljaj podstaknut unutrašnjim stanjima. Možda je ovo proleće u suštini jedno najnormalnije proleće, s umerenim padavinama i sve topijim i prijatnijim sunčanim intervalima. Možda je samo u mojoj glavi pretoplo i prehladno u isto vreme i možda samo grmi kod mene i pada i sneg i led i kiša.

Kako da pišem o muzici, ko sam ja da o tome pišem? Ko sam ja da pišem ozbiljno o bilo čemu? Muzika...ha, smešno. Gnjavim i pričam iste glupoti ko zna koliko dugo, šta znam ja o tome, nista! Mogu da pričam o onome što osećam dok slušam, ali koga briga to što ja osećam. Iskreno ni meni nije naj jasnije šta je to što osećam i kako to da baš to osećam a s druge strane se osećam kao prazna kutija. Možda u isto vreme osećam i jedno i drugo. To bi se onda trebalo nazvati šizofreniom... jesam li. Možda taj osećaj praznine nastaje od previše svega pa od prejakog inteziteta na kraju kao rezultat ostaje ništa jer ja nisam u stanju da pojmim to nešto veliko i preobilno. A lepo sam obećao sebi da neću to činiti, i ponovo, i ponovo i tako se beskonačno ponavljam.

Znam da bih trebao da se povučem iz javnog života, jer javnosti mogu da ponudim samo svoju smušenu facu, svoju inertnost i beskonačnu prazninu i strah. Taj neopisivi strah od svojih emocija. Toliko se bojim svojih emocija da počinjem da se bojim i reči koje možda izgovorim a o čitavim rečenicama ne smem ni da razmišljam. Razmišljao sam da i ovu rupu zatrpam, zalijem betonom i zemljom a onda preko toga da posadim ruže i da nestanem, ali bojim se da bi mi glava onda mogla explodirati u snu i što je najstrašnije da mi bude čitava kad se probudim. Onda najverovatnije nebih smeo da ponovo zaspim što bi me dovelo da nekih krajnje suludih stanja. Sećam se tako jednom nisam spavao pa mi se svšta nešto izdešavalo za šta sad često pomislim da je bila možda samo halucinacija nastala od preteranog umora i prevelikih želja... Ma ništa ja ne znam i mislim da je krajnje vreme da se pomirim s time.

Pismo prijatelju me čeka, glupo mi je da ga lažem, pokušaću da mu pišem o stvarima koje mi izgledaju najrealnije. Obuzdaću emocije i potrebu da se objašnjavam i analiziram. Ostalo mi je još malo onoga Clivena za kosu možda ću oprati glavu i sačekati da se nešto desi.


Tuesday, April 22, 2008

Cliven Dan II

Iskreno, nisam razmišljao o njemu jaku dugo ni sam ne znam zašto. Juče sam ustao prilično rano, što me je obradovalo, i odlučio da operem kosu ali ovaj put s Cliven balsamom... Spreman na njegovo ćudljivo pakovanje sam munjevitim pokretom, kao iz Kung-Fu filmova stigao do sadržine... bio sam spreman i na mogući efekat maslačka pa sam kosu fenirao pažljivije nego inače... Spakovao se i odjurio na čas " Nepoznatih Veština". Dan je bio divan a mene je glavobolja, koja mi je pravila opasne probleme veoma dugo lagano popuštala. Sve je bilo tako prijatno da sam kući stiga srećan, a umor i glad nisam osećao. Ne znam dali je to Cliven ponovo pokazao svoje tajno lice, ja ću verovati da jeste jer dansa, danas je bio tako poseban dan. Sve je išlo kao i uvek, ne organizovano ili slabo organizovano, sa zastojima, promenama planova u hodu. Sunce je sijalo predivno, vetar je bio tako nežan i topao, u meni se sve topilo od neke nepoznate miline. Shvatio sam da je mračni momenat paranoje iza mene, kako i zašto je do toga došlo, verovatno Cliven... Ne želim da kažem da sam se prosvetlio ili drastično promenio, ali sam tako divno opušten i zadovoljan a opet svetan da ću nejverovatnije tokom ovog svog burnog života uleteti u još blesavija i možda mračnija stanja, ali to sam ja, a i ostalo mi je još koja kesica balsama za neke naredne dana. Tek mi je trideset i srećan sam zbog toga!

Monday, April 21, 2008

Analize...

Ono što sigurno o sebi znam, a znam jako malo, je to da ne treba da ulazim duboku u analize stvari, događaja, osećanja. Koliko ja mislio o sebi da sam vešt u tome, uvek se potkrade neka greška. Najčešće krenem sasvim nevino u analiziranje, najčešće bez potrebe da donosim neke velike zaključke i naravno najčešće se završava preburno, preteško i naravno pogrešno. I onda tako zaveden svojim suludim idejama nastalim iz kopanja po iskopinama, koje sam prekopao već neverovatno puno puta upadnem u paranoično depresivnno ili depresivno paranoično stanje, koje me izblokira u obavljanju svakodnevnih, meni tako preko potrebnih aktivnosti. Ali nikada se ne zadriži na tome, nikad to nije dovoljno, proširi se to i dalje, van granica mog tela, mojih misli, pogleda... počnem da rezonujem, neprirodno, emocije koje nisu moje, koje mi i nisu do kraja bliske i uhvatim se u začaranom krugu iz koga mogu izaći jedino ako se iskreno i glasno nasmejem samom sebi.
Nasmejao sam se danas, tako glasno, da sam samog sebe probudio iz polu sna, istrgao sam se iz polusveta, svog malog ličnog, nakaznog polusveta u kome sam ja jedini antijunak, najveći a često i jedini krivac. Nasmejao sam se, okrenuo oko sebe shvatio da je napolju predivan dan, da je sunce napokon tu, da je već kraj aprila, da će skoro Uskrs, da sam proveo skoro četri meseca tumarajući po rubu svoje svesti, grčevito tražeći čvrst oslonac na kome ću moći malo da se odmorim, a koji sam sam sebi iz potrebe za kažnjavanjem lukavo izmicao. Nasmejao sam se dans sebi i rekao čemu to?
To sve što osećam, radim, mislim, to jesam sve ja i nema ni jedan razlog da sebe mučim zbog toga. Pa iako je ponekda teško, ponekad zabavno, ponekad blesavo, ne traje zauvek. Sve je u suštini normalno i sve je lako i jednostavno i sasvim prirodno. Sve to što jesam, što sam bio ili što ću biti sam ja. I ne treba da se bojim svojih misli, i naravno ne treba da se stidim i osećam loše zbog svojih emocija. Radi me proleće, pa šta, radi i gomilu drugog sveta i treba da me radi i treba da uživam u tome što me radi i treba da težim da budem bolji i to ne mogu nikakve staljinističke metode da ubrzaju! Prvo treba da prestanemo da činimo nasilje prema sebi, pa ćemo prestati da ga činimo i prema drugima, ako smo ga i činili.
Iskreno volim, volim jako, osećam, osećam jako... želje su prolazne, strpljenja imam i imaću ga i znam da je uredu to što osećam i prepuštam se prirodi, ovom proleću... idem da radim, da uživam u radu, da učim. Treba da učim, ali ne i sebe da peglam što ne mogu uvek i što ne mogu sve. Ima vremena ima tako dovoljno vremena za sve!
Jedan osmeh, jedan pogled, jedan nežni zagrljaj leči sve!!!

Wednesday, April 2, 2008

misao pred put

"Preskačući zid ludih ideja, posesivnih osećanja, želja koje nas zarobljavaju i naučenih potreba, oslobađamo se prošlosti i budućnosti koje nisu naše i počinjemo da postajemo mi sami."
Alejandro Jodorowski
Ehh kako to lepo zvuči na papiru. Pokušaću da to utisnem u podsvest pa da vidim gde ću stići. Odoh na put, valja defragmentovati mozak. Primećujem da ne umem dati ni jedan prost odgovor ni na jedno pitanje, pa ćak i ono obično tipa jesi li gladan ili kako si.

Wednesday, March 26, 2008

Cliven dan prvi

Dok čekamo proleće, i svojim nestrpljenjem ga teramo od sebe, a svojim željama zimu činimo jačom, ja sam odlučio da podelim svoj intimni dnevnik sa slučajnim prolaznicima koji nabasaše na ovu rupu u digitalnom bespuću Interneta.
Danas smo se prvi put bolje upoznali, ja i moj Balsamo iz Cliven lineje. Prvi utisak nije obećavao. Morao sam da pored sile upotrebim i pomočni alat u vidu makaza jer se nije baš dao otvoriti. Možda su mi ruke bile previše vlažne, možda sam bio previše nestrpljiv, možda je jednostavno on hteo malo s odugovlačenjem da poveća efekat prvog susreta, a možda su svi faktori podjednako bili u igri. Sve u svemo posle nekoliko veoma napetih minuta sam uspeo da pokidam pakovanje i dođem do suštine. Istresao sam suštinu na glavu i utrljao je, sačekao neko vreme i isprao kosu. Ništa.
Balsam ko balsam pomislio sam, ni bolji ni lošiji od predhodnih. Ok to je znači to, ostalo mi je još nekoliko pakovanja. Iskoristiću ih i nastaviti dalje...

Sušio sam kosu, koristeći drevno znanje koje je mi je Bubica - Miš prenela ove zime i prosvetlila me.
Ova priča bi bila obična da se nije desilo jedno ALI! Kosa mi je odjednom postala mekana i svilena kao maslačak. Nisam znao kako da je smirim i morao sam da stavim kapu i to moju sivu lepu zimsku kapu. I tako s kapom na glavi šetam ja gradom i gledam kako se nebo namračuje na severu a sunce nešto kao pokušava da sija i onda SNEG!
Pada sneg duva vetar a ja imam kapu i to zimsku kapu, oh kako je to divno. Desilo se jedno malo čudo. Zahvaljujuci Cliven baslamu ja sam na posao otišao sa zimskom kapom. I tako šetajući gradom počeo sam da se udubljujem u suštinu... Balsam ko balsam mislio sam samo nekoliko sati ranije, naivčina. Ne samo što mi je kosa tako lepa i nežna nego me je još i mraza spasio i ko zna čega još... Divno, jedva čekam sledeće pranje kose pa da vidim šta mi se tada sprema!

Monday, March 24, 2008

Post dreams


Samo par komentara dok se ne saberem.

1. Odbio sam da kuvam večeru pokojnom Maršalu, najvećem sinu Naroda i Narodnosti pokojne nam otačbine. . . prevario sam agente UDBA-e i ostao s voljenom ženom...
2. Hteli da mi smeste da snimam film s Kusturicom, umalo se nisam navukao, ali sam ih provalio i pobegao...
3. Isterivao sam neke nojeve...
4. Šetao se kroz snove dugim farom i naglim rezovima...
5. Crno belo i crveno, malo kolor pa plavi i crveni filteri ...

Sve ću to večeras, nadam se da bacim na artiju, pa u ovu rupu!

Monday, March 17, 2008

Smisao



Danas sam se probudio i nisam ustao iz kreveta! Ostao sam da ležim i gledam u plafon. Iskreno pitao sam se ima li smisla ustajati, započeti novi dan.
Ništa ja ne znam i što više učim manje znam. Polako dolazim do tačke u kojoj će mi sve biti svejsedno, valjda, eto ni to ne znam. Ma ne znam ni zašto sam počeo ovo sve da pišem. Zbog smisla, valjda. Mada, kako kaže Aljoša Karamazov život treba zavoleti potpuno, pa će se i neki smisao pojaviti. Istina je, stvari treba zvati pravim imenima i posmatrati ih onakvim kakve one i jesu, ali posmatram ih svojim očima a ne nekim tuđim, tako da šta god uradio ne mogu prevazići ono subjektivno, a danas nešto baš ne verujem sebi.
Ako je neko razumeo šta sam hteo da kažem neka mi javi i objasni, jer meni ništa nije jasno i pitam se ima li smisla bilo šta ovde i postovati!

P.S. a možda bi trebalo da ostavljam recepte za čorbe i pite a ostala pitanja da ostavim onim umnijim i razboritijim od sebe!

Monday, March 10, 2008

Sunce


Sad bi trebao i nešto da napišem, ali nemam snage... iscrpela me ova zima! Odoh malo na sunce... možda se i sročim!

Sunday, March 2, 2008

Sabiranje, oduzimanje...


- Saberi se!
- Sabiram se!
- Ne, stvarno, saberi se!
- Sabran sam!
- Prestani da me nerviraš, saberi se!
- Sabiram se!
. Ok, tvoja volja, pazi na glavu!

Help





Saturday, March 1, 2008

Stay awake


Stay awake, don't rest your head
Don't lie down upon your bed
While the moon drifts in the skies
Stay awake, don't close your eyes

Though the world is fast asleep
Though your pillow's soft and deep
You're not sleepy as you seem
Stay awake, don't nod and dream
Stay awake, don't nod and dream

Thursday, February 28, 2008

IZMEDJU IGARA



Niko se ne odmara
Ovaj stalno premeshta svoje ochi
Stavi ih na ledja
I hteo ne hteo podje natrashke
Stavi ih na tabane
I hteo ne hteo vrati se naglavachke


A ovaj se sav u uvo pretvorio
I chuo sve shto se ne da chuti
Ali mu dojadilo
I zhudi da se ponovo pretvori u sebe
Ali bez ochiju ne vidi kako


A onaj je otkrio sva svoja lica
I jedno za drugim vitla preko krova
Poslednje baci pod noge
I zagnjuri glavu u shake


A ovaj je zategao svoj pogled
Zategao ga od palca do palca
Pa hoda po njemu hoda
Prvo polako posle brzhe
Pa sve brzhe i brzhe


A onaj se igra svojom glavom
Hitne je u vazduh
I docheka na kazhiprst
Ili je uopshte ne docheka


Niko se ne odmara
“We are responsible for what we are, and whatever we wish ourselves to be, we have the power to make ourselves. If what we are now has been the result of our own past actions, it certainly follows that whatever we wish to be in future can be produced by our present actions; so we have to know how to act.”
Swami Vivekananda

No Country for Old Men

Film nedelje!

Saturday, February 23, 2008

Ponovo u zavičaju, ponovo na groblju


Nalazim se na groblju, po drugi put u poslednjih dvadeset dana, sahranjujemo još jednog dobrog čoveka. Još jedan talas uspomena. Deda Stevan, najmlađi brat mog dede, je otišao, nasmejan, kakav je uvek i bio. A stvarno je bio šaljivdžija. Uvek, ali uvek je imao neki dečački osmeh na licu. Poslednjeg dana, priča mi deda, su se smejali njih dvoica kao nikada...

Stojim na groblju, okružen rodbinom koju davno nisam video, većinu ne prepoznajem, oni mene zagledaju, prilaze mi svi redom i komentarišu s jakim dalmatinskim dijalektom, kako sam isti pokojni Đuro, kako je sličnost neverovatna, kako su me odmah prepoznali. Prilazi mi jedna žena, prijatna, srdačno mi se javlja – Ti si prohoda kod nas u Dalmaciji. Oni svi godinama ne žive tamo, ali im je svima srce u Koljanima, vidim to, čujem, osetim. Otišli su a da to nisu hteli, nisu planirali. Pričamo, družimo se. Razmišljam o kontekstu Naši – Vaši, Mi – Oni. Nikada nisam mogao da se snađem. U glavi mi ozvanja pravoslavno pojanje. Pogled mi kruži po obrisima katoličkog groblja koje se nalazi nekoliko stotina metara dalje. Gledam spomenike i znam da su mi tamo negde Martin i Šima, zaboravljeni sticajem okolnosti. Otac mi se rodio te godine kada je Martin otišao, a bio je u vojsci kada je otišla Šima. Dede i Babe odavno nema s nama, ne mogu ni njih da pitam, stari mađar koji je održavao groblje je umro, niko se više ne seća. Osećam potrebu da ih nađem i da im obeležim grobove. Moram nekako da ispravim posledice komunističkog iživljavanja nad tradicijom. Moram u sebi da pomirim pretke. U meni je krv i jednih i drugih. Moji rođaci su otišli zbog mojih rođaka koji su ostali. Znam da ni jedni ni drugi to nisu hteli. Velika šizma iz 1054, latinski i otodoksni obred, ista krv, isti jezik, isto brdo, isti kamen, isti plač, isti smeh...

Čuju se zvona pravoslavne crkve iz sela, sanduk se spušta u porodičnu grobnicu, skup se polako razilazi... nastavljamo dalje.

Razmišljam o tradiciji, meni je jako bitna. Jedino što mogu da shvatim i osetim je pripadanje ovoj planeti, bliskost i jedinstvo sa svim ljudima koji su na njoj, bliskost i jedinstvo u jednom Bogu.

Divine Source,
Let my heart be filled with Peace,
Let me speak on
ly the Truth,
Let my actions be done only with Love.

May all beings be Happy,
May all beings be healthy
And have enough to eat,
May all beings live in Peace
,
With each other and on this earth.

Om ~ Amen

Om shanti shanti shanti



Thursday, February 21, 2008

Izvini




jutro dve godine posle


Početak godine poklopio se gotovo u dan sa početkom novog, 24. solarnog ciklusa. Solarni ciklus je ciklus Sunčeve aktivnosti koja se manifestuje u promeni broja Sunčevih pega i u promeni Sunčevog magnetnog polariteta. U maksimumu Sunčeve aktivnosti broj pega na Suncu je znatno veći nego inače, a u minimumu pege umeju i sasvim da iščeznu. Maksimum je praćen i drugim vidovima povećane aktivnosti Sunca, od kojih izlivi koronarne mase ne samo da izgledaju moćno i zastrašujuće, već umeju i da budu takvi. Kad su usmereni ka nama, zavisno od svoje snage, mogu da izazovu poremećaje u elektroenergetskim sistemima, da izazovu devijacije Zemljinog magnetnog polja, a i da oštete elektroniku na satelitima koji kruže oko planete – što sve opet izaziva dodatne štetne posledice.

Jedan solarni ciklus traje obično 11 godina, nekad nekoliko godina više, nekad nekoliko godina manje, ali u proseku je to 11 godina.

Iskereno nemam pojma kakve to veze ima s bilo čime... malo znam, osećem dosta. Ponekad nije bitno ono što osećam, ako ne umem da se nosim s time. ja ne umem, nisam ništa naučio, naravno. Ostaje mi jedino da se prepustim. Da nađem nekako načina da pustim više svetla u sebe.
Da tražim oproštaj , zaštitu. Pokvario sam sve što sam mogao pokvariti u svom najboljem stilu. Ono što je ostalo su samo ruševine... Ne umem, previše mraka još uvek nosim u sebi.
Molim te obasjaj me svojom svetlošću, sprži me da bi se ponovo rodio.

Oprosti mi, nisam hteo da uradim to što samu uradio. Ovde je tako hladno i mračno. Tako je prazno... konstantno se ponavljam, vrtim se oko istih stvari. Tako puno patanje sam doneo! Molim Te neka prestane, nekako. Ja nemam načina, ja ne umemem.

Wednesday, February 20, 2008

108 Names of Devi, the Divine Mother


OM SHRI LALITAMBIKAYAI NAMAHA

Salutations to the great goddess Shri Lalitambika

OM SHRI MATRE NAMAHA

Salutations to the sacred Mother

OM SHRI MAHA RAGNYAI NAMAHA

Salutations to the great Empress

OM BHAVANYAI NAMAHA

Salutations to the consort of Shiva

OM BHAVANA GAMYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is reached through constant reflection on Truth

OM BHADRA PRIYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who loves to be benevolent

OM BHADRA MURTYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the embodiment of benevolence

OM BHAKTI PRIYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is pleased by Her devotees' loving worship

OM BHAKTI GAMYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is reached by yearning service and meditation

OM BHAKTI VASYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is made one's own by loving acts of devotion

OM BHAYA PAHAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who dispels all fear

OM SHAMBHAVYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who worships Shambhu

OM SHARADARADHYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is worshiped as the Goddess of learning in the autumn

OM SHARVANYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the consort of Sarva

OM SHARMADAYINYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is always the giver of happiness

OM SHANKARYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is inseparable from Parama Shiva

OM SHRIKARYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is Vishnu's consort, Lakshmi

OM SHATODARYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who has a slender waist

OM SHANTIMATYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is ever at peace with Her devotees

OM NIRADHARAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who has no other support

OM NIRANJANAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is unstained

OM NIRLEPAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is untouched

OM NIRMALAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is ever pure

OM NITYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is eternal

OM NIRAKARAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is without form

OM NIRAKULAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is never perturbed

OM NIRGUNAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is attributeless

OM NISHKALAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is indivisible

OM SHANTAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is perfectly serene

OM NISHKAMAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is free from all desires

OM NITYAMUKTAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is eternally free from illusion

OM NIRVIKARAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the unchanging basis for all change

OM NISHPRAPANCHAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is beyond all phenomena of the world

OM NIRASHRAYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who depends on none

OM NITYA SHUDDHAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is eternally taintless

OM NITYA BUDDHAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is perpetual abode of knowledge

OM NIRAVADYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is entirely free from flaw

OM NIRANTARAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is without end

OM NISHKARANAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is without beginning

OM NISHKALANKAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who has no lapse whatsoever

OM NIRUPADHAYE NAMAHA

Salutations to the Mother who is limitless

OM NIRISHVARAYAI NAMAHA

Salutations to the Motherwho is supreme

OM NIRAGAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who has no passions

OM RAGA MATHANYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who destroys all attachments

OM NIRMADAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who has no pride

OM MADANASHINYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who wipes out arrogance

OM NISHCHINTAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is free from all anxiety

OM NIRAHANKARAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is completely free from ego

OM NIRMOHAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is completely free of delusion

OM MOHA NASHINYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who cures the delusions of Her devotees

OM NIRMAMAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who has no ego or "my"-ness

OM MAMATA HANTRYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who destroys conceit and selfishness in Her devotees

OM NISHPAPAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the negation of sin

OM PAPA NASHINYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who completely destroys sin by the mere repetition of Her name

OM NISHKRODHAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who has no enemy or anger

OM KRODHA SHAMANYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who extinguishes anger rising in the minds of Her devotees

OM NIRLOBHAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is completely free from greed

OM LOBHA NASHINYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who removes greed from the minds of Her devotees

OM NIHSAMSHAYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is free from doubt

OM NIRBHAVAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who has no origin

OM BHAVA NASHINYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who puts an end to the rounds of birth and death

OM NIRVIKALPAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the eternal pure intelligence

OM NIRABADHAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who remains ever untroubled

OM NIRBHEDAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother in whom all are one

OM BHEDA NASHINYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who destroys the distinctions made by the mind

OM NIRNASHAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is immortal

OM MRITYU MATHANYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who uproots the cause of death in Her devotees

OM NISHKRIYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is beyond all action

OM NISHPARIGRAHAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who takes nothing

OM NISTULAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is unequaled

OM NILA CHIKURAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who has locks of shining black hair

OM NIRAPAYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who never departs

OM NIRATYAYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is beyond all danger

OM DURLABHAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is attained through long-sustained and necessary efforts

OM DURGAMAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is not reached without painstaking continued exertion

OM DURGAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is Goddess Durga

OM DUKHA HANTRYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who destroys sorrow

OM SUKHA PRADAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who confers the bliss of liberation

OM SARVAGNAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is omniscient

OM SANDRA KARUNAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is intensely compassionate

OM SARVA SHAKTI MAYYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the source of all power

OM SARVA MANGALAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who possesses all that is auspicious

OM SAD GATI PRADAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who takes the seeker to the supreme goal

OM SARVESHVARYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the queen of the universe

OM SARVAMAYYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is immanent in all

OM MAHESHVARYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who transcends nature and is the source of all

OM MAHA KALYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the great goddess Kali who destroys even death

OM MAHA DEVYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the great goddess

OM MAHA LAKSHMYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the great goddess Lakshmi who is the source of life's bounty

OM MAHA RUPAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the supreme form

OM MAHA PUJYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is worthy of worship

OM MAHA MAYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the great creator of the illusory energy

OM MAHA SATTVAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the supreme existence

OM MAHA SHAKTYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the supreme energy

OM MAHA RATYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is boundless bliss

OM MAHA BHOGAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the supreme enjoyment and luxury

OM MAHAISHVARYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who has supreme dominion

OM MAHA VIRYAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother of supreme prowess and strength

OM MAHA BALAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is of great strength

OM MAHA BUDDHYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is supreme intelligence

OM MAHA SIDDHYAI NAMAHA

Salutations to the Mother whose attainments are supreme

OM MAHA TANTRAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the subject of the great Tantras

OM MAHA MANTRAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the great mantra

OM MAHA YANTRAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is worshiped in the symbols of yantras

OM MAHASANAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother whose seat is worthy of great worship

OM PARAM JYOTYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the supreme radiance

OM PARAM DHAMNE NAMAHA

Salutations to the Mother who is the supreme abode

OM PARAMANAVE NAMAHA

Salutations to the Mother who is the most subtle

OM PARAT PARAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the greatest

OM PARA SHAKTYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the supreme energy

OM SHRI SHIVAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is with the worshipful Shiva

OM SHIVA SHAKTAIKYA RUPINYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the form of energy or potency united with Lord Shiva

OM VISHNU SHAKTYAIKYA RUPINYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is a form of the potency (shakti) united with Lord Vishnu

OM BRAHMA SHAKTYAIKYA RUPINYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is a form of the potency (shakti) united with Brahma

OM SHRI LALITAMBIKAYAI NAMAHA

Salutations to the Mother who is the goddess Shri Lalitambika

OM SHRI MATA AMRITANANDAMAYE NAMAHA

Salutations to the Mother who is called Amritanandamayi

OM SHRI MAHA TRIPURA SUNDARYAI NAMAHA

Salutations to the Mother whose name is also the divine Mother Tripurasundari