Tuesday, October 23, 2007

Za sutra

Iskreno jedino što želim da uradim sutra je da kupim jednu četkicu za zube!!!
Ne previše tvrdu, kvalitetnu, rozu.

Brvno na kiši


Možda stvarno u meni čuči neko brvno i možda sam ga ja i svestan na neki svoj iracionalni način. Možda, kažem možda jer stvarno nisam siguran. Iskreno govorim ono što mislim, i ne želim da ostavljam reči ne materijalizovane da vibriraju na pola puta izmedju misli i zvuka.
Ne želim da preterujem, ali izgleda da tako ponekad zvučim. Ne želim da se bečim i da plašim drage ljude, a izgleda da to činim... hmm... šta da kažm na to? Možda je to u stvari neka moja esencija, ništa nije crno ni belo, balansiram u sivilu kao i svi. Pokušavam da nekako rečima prenesem ono što osećem, ono što možda mislim da osećam, ono što znam da osečam, na najbolji mogući način!
Rado bih napisao neki spisak stvari za koje žalim što sam rekao ili učinio, ali kad razmislim o svemu, nije meni žao, neka ih, neka stoje tamo negde iza, ako to iza kao i ispred stvarno postoji, ako ne, neka se rastopi sve u sećanjima raznim. Nije mi žao i ne želim da menjam i ispravljam bilo šta, što je već učinjeno, neka je. Ako neko želi neka objašnjenja rado ću napraviti pauzu, i polako biranim rečima dati najbolji mogući odgovor. Biranim rečima, kažem, zbog sadržaja a ne radi forme.
Tečemo, dešavamo se ponašamo, onako kako su se i drugi pre nas dešavali, ponašali, onako kako se neki drugi pored nas ponašaju, dešavaju. Matrica je ista, uvek je ista, ali je doživljaj, subjektivni doživljaj drugačiji. Živela razlika! Živeli različiti potencijali, različite količine ili osećaji! Uvek nam daju povoda za priču, svađu, raspravu, smeh, dinamiku...

Brvno, krzno ili sukno...

Samo polako, sad i ovde! Uz puno smeha!

Tuesday, October 16, 2007

KАД БУДЕМ МЛАЂИ


Кад будем млађи
Умећу да живим
Неће ми дани пролазити као до сад
Тек тако
Без сврхе и смисла
Имаћу времена
Колико хоћеш
Али га нећу траћити на глупости
Већ сваки трен посветити себи
Осмислити га и ослојити
И лаганицом
Распоредити на своја задовољства

Кад будем млађи
Нећу отварати очи чим се пробудим
Већ наставити да жмурим
Гледам унутра и маштарим
Док покретом ножног палца
(Који је доручак за тело)
Успоставим везу са светом
Стимулишући системе
Да луче највеће дивоте
Потребне за предстојећи дан
Док орошено чело
(А не капљичасти зној)
Крунише то дело

Кад будем млађи
Имаћу добро постављену кичму
А нема добро постављене кичме
Без јаких стомачних мишића
Ни јаких стомачних мишића без трбушњака
Бар две стотине дневно
Пре шест сати поподне
Што је сасвим довољно
Да аутирам млечну киселину
И остварим сан многих нараштаја

Кад будем млађи
На тренинг без стречинга
Нећу ни помишљати
Јер од вежби без истезања
Нема теже заблуде
Ни од згрчених мишића веће трагедије

Кад будем млађи
Главу ћу уравнити
С врховима кукова
А браду подићи
Паралелно с тлом
Корачајући крупним корацима
Како бих истезао мишиће
Покретом из кукова
Бутина и колена
И хрлио напред
Без освртања
И одвратне снисходљивости
Према утварама
Прошлости

Кад будем млађи
Нећу јести с ногу
Ни онако узгред
Глуварећи кухињом
Већ увек за столом
Макар једну маслинку
Поставићу сто најсвечаније
Потегнути столњак од дамаста
Уштиркане салвете
И сребрни есцајг
Направити атмосферу
Пустити музику
Упалити свеће
И тек пошто се тушнем
И скоцкам до бола
Распалићу по маслинки
И утолити глад за идентитетом

Кад будем млађи
Сваки залогај жвакаћу
Најмање тридесет шест пута
Уживајући у бројању
Мада ћу за сваки случај
Сат држати поред тањира
А на сату уместо клатна
Имаћу огледало
Да гледам своју икону
И пратим како јој дрхтури
Жилица иза ушију

Кад будем млађи
Уместо о Берлинском
И Кинеском зиду
Бринућу само о једном
Зиду над зидовима
Зиду дебелог црева
А највеће кршине
Које у извесним годинама
Почну да се смањују
Нека се само сете
Колико су у животу
Полокале кока коле

Кад будем млађи
Учићу с разумевањем
Кроз игру
Distant learning
Редовно
А не кампањски
И у последњи час
Нећу бити скроз одличан
Него јак четворкаш
Полиглота
Причаћу
Инглиш
С тренди акцентом
И зналачки умиксан
Компјутерски сленг
Домаћу спику
С посебним нагласком
На говор тела
И невербалну мимику
Речју
Све језике
Без муке
Матерње и татерње
Осим језика мржње

Кад будем млађи
Нећу бити члан САНУ
Ма колико ме притискали
И седели за вратом
Да им то учиним
Нема силе да ме наватају
И упишу у ту фауну
Маторих деструктиваца
И окљоцаних лузера
(Читај ратних хушкача
И клерофашиста)
Заобилазићу ту зграду
На путу у дискотеку
Да не мисле да ми је стало
До лажног перја
Покушаћу на фињака
Да их дилитујем
Али ако буду навалентни
И наставе да ме бламирају пред екипом
И телохранитељима
(Љубазност ме и иначе чини напетим)
Бићу принуђен
(У самоодбрани)
Да их гадно набушим
Поломим и покопам

Кад будем млађи
Носићу само брендирано
Нешто у чему се видим
А ако уфлекам
Робну марку
Нећу се нервирати
Нема везе
Мирно ћу се удаљити
И без зезања
Пући у главу
И све ће бити
Као да ништа није било
Што се ја не бих упуцао
С дебелим разлогом
Кад се Хемингвеј и компанија
(Hemingway and comp)
Пукоше у главу
Без икаквог разлога
Па им ништа не фали

Кад будем млађи
Одмах ћу да се дефинишем
Даваћу јасне команде
Нећу радити full time job
Који не допушта ослушкивање организма
Већ part time job
Како бих себи могао приуштити
Најмање чуку дневно
Креативне самоће

Кад будем млађи
Студен и врелина неће насртати на моју глеђ
Нити ће ми по телу плутати вишак воде
Бе-12 потражићу негде другде
А не у хлебу
Квасцу и пиву
Па макар ништа не било од мојих ноктију

Кад будем млађи
Никад залудан
Знајући за меру
Скратићу име и презиме
Чему толики слогови
И тако дугачка имена
У тако малој и мизерној земљи
С том дужином
Не можемо у свет
Инсистирати на ић
Које сви читају ик
А не треба ти ни nick name
Политички је некоректно
Важно је за коју фирму радиш
А не како се зовеш
Никога то у свету не занима
И није реално очекивати
Да се ико смара
И икад игде
Правилно изговори
Твоје депласирано
Име и презиме

Кад будем млађи
Нећу живети овде
Нема шансоне
No chance
Доста је било смарања
Са Чистим Колором
Не бежим већ одлазим
Навигам
Пакујем се
Палим
LA или NBA
Ко да тежу гомилу лаког кеша
А кад клепим кинту
Нарокам се
И нагрнем паре
Боли ме уво
На шта ћу да их кршим
И слупам
У сваком случају
Ало
Добро јутро Колумбо
Нема смисла живети с народом
За који се зна
Да се неће опаметити
Никад

Кад будем млађи
Бићу Американац
И утолити глад
За алтернативним постојањем
Глупо је (за сада)
Бити нешто друго
Али се бојим да се не урадим
И да сутра кад будем млађи
Американци буду out
Па шта онда да радим
(У сваком случају
Да сам био Амер
Не бих чамио с мајком у подруму
За време бомбардовања
Мада нас нико неће бомбардовати
Колико ми сами себе бомбардујемо
Теглама ајвара
Левачким и Туријским кобасицама
& сличним кашикарама)
Нема смисла припадати
Лузерским нацијама
Којима сви држе лактове под грлом
И цео век
Ма ко да си
Провести у Србији
Где Запад прави паузу
Од неколико стотина километара
И наставља у Бугарској
На путу за будућност
Остављајући нас саме
Усред Ничега


(Одломци из поеме Кад будем млађи коју ће ових дана објавити Матица српска)

Saturday, October 13, 2007

КОНИ ПРИВЕРЕДЛИВЫЕ

КОНИ ПРИВЕРЕДЛИВЫЕ
 Вдоль обрыва, по-над пропастью, по самому краю
Я коней своих нагайкою стегаю, - погоняю, -
Что-то воздуху мне мало, ветер пью, туман глотаю,
Чую, с гибельным восторгом - пропадаю, пропадаю!

Чуть помедленнее, кони, чуть помедленнее!
Вы тугую не слушайте плеть!
Но что-то кони мне попались привередливые,
И дожить не успел, мне допеть не успеть!

Я коней напою,
Я куплет допою,-
Хоть немного еще постою на краю!...

Сгину я, меня пушинкой ураган сметет с ладони,
И в санях меня галопом повлекут по снегу утром.
Вы на шаг неторопливый перейдите, мои кони!
Хоть немного, но продлите путь к последнему приюту!

Чуть помедленнее, кони, чуть помедленнее!
Не указчики вам кнут и плеть.
Но что-то кони мне попались привередливые,
И дожить я не смог, мне допеть не успеть.

Я коней напою,
Я куплет допою,-
Хоть немного еще постою на краю!...

Мы успели - в гости к богу не бывает опозданий.
Так что ж там ангелы поют такими злыми голосами?
Или это колокольчик весь зашелся от рыданий,
Или я кричу коням, чтоб не несли так быстро сани?

Чуть помедленнее кони, чуть помедленнее!
Умоляю вас вскачь не лететь!
Но что-то кони мне достались привередливые,
Коль дожить не успел, так хотя бы допеть!

Я коней напою,
Я куплет допою,-
Хоть мгновенье еще постою на краю!...


Friday, October 12, 2007

krečenje i sitnice

Okrečih nekaoko kuhinju. Glasanje je prošlo, većina je rekla svoje.
Naslućujem neregularnost, ali mi je draga.
Zaposlih se ovih dana... i nešto se mučim, više u sebi nego za prave, ali to tako valjda kod mene i ide. Šta reći o poslu, ništa, rad oslobađa od bede i to mi je bitno. Velik sam ja, mogu izdržati sve, to je i onako samo nekoliko sati. A planova mnogo uvek, kako sam ponekad sebi težak.
Dobro, mislim, nisi uspeo da poručiš robu iz Germanije jer ne bi imao tada šta da jedeš, i naćićeš ti već načina i vreme da završiš sve to što si naumio još prošle godine. Da ideja mi se svidja i nije tako komplikovano kao što se čini. Malo volje, malo novaca i dosta ljubavi.
Ljubavi, ljubavi... da se od nje goji imao bih preko trista kila, ma šta trista, šesto a možda i više...
I tu se uvek zaustavim. Nema reči, ne umem da opišem do kraja sve bure, cunamije i tajfune koji mi zavrte stomak kad se izgubim u plavetnilu njenih očiju. I šta sad, da pištim...? Ma nemam pojma.
Iskreno ne žalim se, nemam pojma ni gde sam ni kuda idem... sabiram se...
Juče me je tako slatko obradovalo valjanje sojinih odrezaka u senf pa u mešavinu kukuruznog i pšeničnog brašna, susama i prezle.
Eto... mislim da ću sad da odem i da savijem jednu sirnicu!